Naši iseljenici i radnici migranti nisu najbogatiji, ali dve milijarde dolara godišnjeg priliva dobro dođe za „peglanje” mnogih minusa
Prema poslednjim podacima Narodne banke Srbije ukupne doznake naših ljudi iz sveta u otadžbinu, prema onome što je registrovala Centralna banka, bile su nešto više od milijardu dolara. Ta suma je, prema rečima prof. dr Vladimira Grečića, zamenika direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu, za trećinu veća od zabeležene u 2003, ali ona je, prema njegovom sudu, otprilike, samo polovina novca koji uglavnom raznim neformalnim kanalima stigne u našu zemlju. I taj je iznos, međutim, dobrodošao državnoj kasi za „peglanje” raznih platno-bilansnih, a naročito spoljnotrgovinskih deficita.
Naša je nevolja, kaže dr Grečić, što tih 266 dolara doznaka po stanovniku Srbije, ili oko 13 odsto bruto domaćeg proizvoda, iz dijaspore nije dovoljna kritična masa za razvijanje nekog biznisa. Taj novac, u najvećem broju slučajeva, služi za poboljšanje niskog standarda srodnika ili prijatelja kod kuće. Ima istine, napominje naš sagovornik, i u neospornoj činjenici da naši iseljenici, u proseku, nisu bogati kao iseljenici iz nekih susednih zemalja, Grčka ili Hrvatska, ali taj izvor za finansiranje razvoja ili direktne investicije, daleko zaostaje u odnosu na potrebe domovine. U ovom domenu osećanja su, napominje dr Grečić, u drugom planu.
Već decenijama postoji, kaže, veliki raskorak između onoga što se u zemlji priželjkuje kada su u pitanju potencijalna ulaganja naših bogatijih ljudi iz sveta i onoga što zaista jeste – nema ih ili su veoma skromna. Suština tog raskoraka je, bez svake sumnje, u istim razlozima koji od većih direktnih, ulaganja u Srbiju odvraćaju i strance potencijalne investitore – nedovoljna ekonomska stabilnost, pravna nesigurnost, kriminal i korupcija. O ostalim „strahovima” koje sobom nose ta „četiri jahača Apokalipse”, od kojih plašljivi kapital beži gde god da se nađe, da se i ne govori. Pogotovo ne o godinama sticanom lošem imidžu zemlje koji se ne može, bez obzira na naše otvaranje prema svetu ali i sveta prema nama, promeniti ni tako lako ni brzo.
Iz ugla naših ljudi u svetu mi u tim, ali i još nekim oblastima života, nedovoljno činimo da im se otvorimo i približimo u ekonomskom i razvojnom pogledu. Iako se migracijama i odnosima sa dijasporom bavi skoro ceo radni vek, dr Grečić tvrdi da još nije naišao na primer da se neka od naših opština, a za to joj nije potrebna država niti njena velika politika, pojavila sa nekakvom razvojnom projekcijom u kojoj bi se interesno pronašli naši bogatiji i viđeniji iseljenici. Naravno, upozorava, niko neće da pravi šećerane ili cementare, kojih je već previše, već male proizvodne i uslužne firme s čijom se robom i uslugama može ravnopravno u svet. Tamo odakle bi naši ljudi došli s novcem ili projektima. Oni čak ne moraju fizički biti tu, u Srbiji, pored takvog obilja savremenih tehničkih dostignuća u komunikacijama. Umesto konkretnih predloga za biznis, sa najširom mogućom lepezom pogodnosti, od poreskih do socijalnih, mi ih i dalje, uz hleb i so, prizivamo patriotskim pokličima da se vrate na rodnu grudu, nudeći im bratsku ljubav do poslednjeg dolara. To više nigde ne prolazi, kaže na kraju dr Grečić i podseća da su strane direktne investicije, baš kao o ulaganja naših ljudi iz sveta u domovinu, najpoželjniji oblik razvoja i saradnje, jer se ne povećava dug zemlje, a stvaraju se realne pretpostavke za novo zapošljavanje, rast standarda, izvoz i lakše servisiranje nagomilanih obaveza prema stranim kreditorima. Ovih dana dobili smo pozitivnu ocenu studije o izvodljivosti za pristupanje EU, ali na tom dugom putu, jer nije svejedno kada ćemo u tu integraciju zakoračiti, potrebno je najpre otkloniti prepreke zbog kojih nas obilaze veliki investitori, pa čak i naše gore – lišće.
