TOMISLAV MITROVIć KARIJERU KASKADERA GRADI U PARIZU
čUVAO SAM MADONU I ŠUMAHERA
• Naš zemljak juri automobilom kroz vatru, pod sobom pali eksploziv, oko glave zamahuje mačetama i sekirama, obezbeđuje poznate ličnosti
Valjevac Tomislav Mitrović, od 2000. godine Parižanin, verovatno je bezgranično hrabar, jer kako drukčije objasniti sve opasnosti i neprilike u koje se upušta. Tomislav juri automobilom kroz vatru, ispod sebe pali eksploziv, a oko glave zamahuje mačetama i sekirama i još koješta, što zaista ne radi niko drugi do beskrajno hrabri i ludi. Tridesetogodišnji kaskader Tomislav se predstavio minulog vikenda u Beogradu na Internacionalnom festivalu u organizaciji Udruženja srpskih kaskadera. Neposredno pred polazak, u razgovoru u hotelu „Holidej in“, najavio je kaskadersku tačku sa kolima i eksplozivom. O svom zanimanju govorio je s ljubavlju.
– Rođen sam na jugu Francuske, tu živeo do šeste godine, roditelji su se vratili, dakle, nastavio sam život u Valjevu. U poslednje vreme, svega mi je bilo preko glave, borba za bolje uzaludna. Svako ulaganje je propalo, pa nije ni čudo što mi se podgrejala večita želja da dođem u Pariz, u kojem nikad ranije nisam bio. Mislio sam: uspem li u Parizu, uspeo sam u celom svetu – priseća se Tomislav.
Kinezi su najbolji
– Kaskader se može biti do kraja života. Naš Zvonce je najstariji kaskader i još uvek aktivan. Francuski kaskader Remi Žulijan je u poodmaklim godinama i danas radi, specijalnost su mu automobili. A najbolji kaskaderi na svetu su Kinezi. Naši kaskaderi su imali glas hrabrih, a malo plaćenih. Ova nova grupa je na visokom profesionalnom svetskom nivou i radi sa stranim produkcijama – priča Tomislav.
U gradu svetlosti imao je prijatelja iz detinjstva, Dejana Nikolića koji mu je na početku pomogao. Sasvim slučajno Tomislav je stigao do filmskih kamera.
– Godine 1993. u jednom selu na planini Divčibare snimao se film „Tri karte za Holivud“. Treneru karatista prof. Jugoslavu Janevskom javili su da je za scenu tuče u kafani potrebno 30 karatista. Dopalo mi se i prvi put sam počeo da razmišljam o kaskaderstvu, a onda je došao pravi rat. To je bila jedna sasvim drukčija priča u kojoj sebe nisam video.
Dakle, pred očima je zasvetleo Pariz.
– Nisam imao papire, ali sam počeo da učim jezik. Dve godine sam se raspitivao za školu kaskadera, koju sam pronašao 2004. godine. To je produkcijska kuća koja je osnovala svoju školu za glumce i kaskadere pod imenom „Action training“.
Spektakl za Olimpijadu
Početkom aprila Tomislav je sa drugarima izveo spektakl na temu „Gorštak“ (Highlander). Kaskaderi su se borili sa mačevima teškim četiri kilograma, velikim starim sekirama težine osam kilograma, sa pravim oružjem. Taj spektakl pripremali su 2,5 meseca i izveli ga pred 1.500 gledalaca, na promociji Pariza za Olimpijske igre 2012. godine, a direktno su prenosila dva TV kanala.
– Super smo se spremili. Samo sam ja imao velike probleme. Sedam dana pre spektakla povredio sam se, dobio mač u ruku, tri kopče sam imao. Ipak, sve sam besprekorno uradio sa bandažama na rukama.
Na konkurs se prijavilo 300 ambicioznih, 30 je primljeno, a među njima bio je i Tomislav.
– Od zadovoljstva mi se činilo da sam narastao na dva metra. Krenuo sam sa obukom, od jutra do večeri. Tu procenjuju ko je sposoban da ide dalje i predlaže se ko će na kasting za redovno školovanje, koje traje od septembra do juna. Primljeno je samo šest, među njima i ja – priča Tomislav.
Vrh u ovom školovanju je ući u ekipu glavnog gazde Lui-Marka Martija.
– Ko je u njegovom timu ima sve prednosti: ne plaća školovanje, učestvuje u snimanjima i svim događajima koji se dešavaju u produkciji. On je taj koji procenjuje, a mene je, što se nikad nije desilo, izabrao već nakon mesec dana – ponosno prijavljuje Tomislav.
Sportska gimnastika, cirkuska gimnastika, gluma i pisanje scenarija predmeti su koji se temeljito obrađuju i u koje se upecao naš Tomislav.
– Rizik u kaskaderstvu se smanjuje sa tehnikom i dobro koncentracijom. Do toga se dolazi dugotrajnim vežbama. A svaki kaskader je specijalizovan za nešto svoje. Ja prolazim kroz sve, još uvek ne znam šta ću najviše raditi, sada mi sve ide. Dok opisuje svoje ludosti ili hrabrosti, koje, kako kaže, nikad ne izlaze iz mode, priznaje da se kroz vežbanje beskrajno umori, ali i da je to slatki umor.
Pošto sam zaposlen i na obezbeđenju, bio sam uz pevačice Madonu i Ofeliju Vinter, vozača Šumahera, glumce Brusa Vilisa i Vila Smita, Gadafijevog sina, na večeri kod Davida Geta i Keti, kod političara Sarkozija, gradonačelnika Pariza Delanoe ili predsednika Portugala… Od svih su mi se najviše dopali Madona i Smit: normalni su, spontani.
– Ponekad, kad se izvodi nešto zaista isuviše teško, upitam se:
– Zašto to, kad ima lakše? E, odgovor je u izazovu opasnosti, taj adrenalin je kao droga.
Naravno, Tomislav je hteo da ponešto kaže i o otadžbini:
– Svaka tri meseca idem među moje. Nisam nostalgičan, ali mi posle ovdašnjeg ubrzanog života treba promena.