*
PESNIČKI KORAK U NEDOGLED
(Knjiga o Praznom Milana Mladenovića od Lužice)
Homerov junak, dovitljivac Odisej, nije lutao samo po slovu svog udesa: radoznalost je, kako mi se čini da sam razumeo, bila njegov primarni pokretač. Evropsko pesništvo, kroz vremena koja slede, određuje se prema njemu, brodolomniku i lutalici, prema onome koji ostvaruje sopstvenu čežnju. Putovanje je dete čežnje. Puškin je bio najlepši ciganin, Bajron je preplivao svete grčke vode, Prust je putovao ne napuštajući svoj zamak, naš Crnjanski je izgoreo u seobama. Postoje narodi koji su oduvek tamo gde su i nastali, kućevnici i starosedeoci — evropski narodi su begunci i došljaci, uvek između svog i ničijeg, mogućeg i nemogućeg, trajnog i privremenog. Tako se može razumeti zašto je sudbina slavnog Grka usvojena kao sopstvena. U pesništvu — bez kolebanja.
Samo u kontekstu prethodnoh napomena može se u potpunosti (u svim nijansama) razumeti poezija Milana Mladenovića od Lužice, pesnika koji se voljom okolnosti našao na marginama aktuelnog srpskog pesništva, a koji, ukupnošću svoga stvaralaštva, između poezije i filosofije, zavređuje pomniju pažnju. Ako već i po izvesnim znakovnim odrednicama prepoznajemo bliskost sa Crnjanskim i njegovim putopisnim beleškama, to nam služi samo kao podsticaj za pažljivije čitanje i usredsređenije promišljanje teksta (ali i konteksta) sadržanog u rukopisu koji je pred nama. A bez dvoumljenja smemo se izjasniti da je duža pesma kojom se završava rukopis, „Šopen u parku Monso“, sva od rilkeovske tananosti i mudrosti, jedan od najlepših trenutaka našeg savremenog pesništva.
Posebno ističem da ilustracije Milića od Mačve Stankovića, sina Radovanovog, doprinose da naš doživljaj ove divne umetničke rukotvorine bude potpun.
Miodrag Pavlović
PESNIK SUNIONSKE SVETLOSTI
O LIRICI MILANA OD LUŽICE
(Pročitano u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 7. 6. 1995, na književnoj večeri u čast Milanu Mladenoviću od Lužice)
Rapsodičnost lirike Milana Mladenovića, naizgled tako difuzno postavljena usred našeg haotičnog horizontala moderne geografije duha, u osnovi, pokazuje izuzetnu koherentnost.
Kako napuštamo gradove, i kako Vreme najpre izlazi iz njih, zatim i iz nas, i na jezičak zemlje, zariven u more, pada pepeljasta skrama Sumraka. Stihije na okupu proslavljju večnu srazmeru, bez nas. A o našem prisustvu – toj bogočežnjivoj volji bića koje zida hramove — svedočiće mnogokazivi, do pola srušeni, dorski, stubovi Suniona.
Tako se, eto, na tragu našeg najvećeg pesnika svetlosti Suniona, Dušana Matića, sad Mladenović javlja kao glasnik tog svetog i nadasve svetlog odlaska, u neporecivom prisustvu pepeljaste tame, kao ukinutog nam života.
Putovanja, u daleko dramatičnijem vidu nego što su nekadašnja flaniranja naših secesionističkih liričara, kod Mladenovića imaju znamenja zmijskih košuljica koje ostavljamo, neizlečivo odani ne tek logici promene putničke scenografije, nego upravo tom magičnom svlaku naših i ostalih iskustava.
Veoma karakteristično, mnogobrojni zapisi Mladenovićevih knjiga ostvareni su u vozovima, a adrese njihovih konačnih odredišta, putnički beskrajno radoznalih, u biti odzvanjaju koliko egzotično, toliko isto i nalik na ogledala. Poznato je u kolikim je razmerama fenomen ogledala obeležio njegovu „Završnu reč“. Dakako, to nisu tek baltusovski naznačena naša obličja, niti je to načas logika multiplikacije naišla iz kultnog filma Mikelanđela Antonionija. Ovde je ogledalo, kao i pejzaž uostalom, pre svega jedna od uočenih, ako hoćete i prepoznatih istina. I kao što je istok san, tako se u Mladenovićevom zapisu „Preseljavanje kontinenta“, iz Kabula 1978, rastkovski poneseno, u smislu eseja Azija putuje, najavljuje briga planetarna, ali suštanstvena, unutrašnja, moćna: „Polako, kontinent poče da se, u nas, preseljava, i samo još malo Istoka preostade da boravi van.“
Tako isto, na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu, 1980, beleži ovaj Mladenović, koji je i pojam postojbine neodoljivo prepoznavao blagorodno, intimno identifikovan sa tugom naroda, sa počecima samim: Uvek me je bilo tu, i ćutao sam. Veliki usamljenik i veliki putnik, Mladenović doživljava svet kao najintimniju konvergenciju sa duhom, sa bićem neugaslim a prepoznatim: I od svih ljudi, čije bi me društvo moglo krasiti, ja nemam drugog društva osim sebe sama (Lipe u Sremskim Karlovcima, 1980).
Brodovi i vozovi, pa onda Vis, Korčula, Sunion, Beograd, Budimpešta, Bled, Mestre, London, Carigrad, Omišalj, Kandahar, Teheran, Gazi-Azijastan, Kabul, Benares, Morača, Oksford, Minhen, Bazel, Karlsrue, Hajdelberg, Novi Sad, Sremski Karlovci, Pariz, Solun, Minster, samo su neka geografska imena posve neobično formirane duhovne avanture ovog autora koji je glogu namenio presudnu ulogu ne osvete, nego definicije zla koje nas je, svakojake, bilo zadesilo. Karlovačko Belilo, koje se doziva u jednoj najširoj javnosti manje poznatoj a značajnoj pesmi („Karlovačka balada“), simbolično vezuje tradiciju našeg pesništva sa njegovom obnovom, usred opšteg mraka.
Uostalom, Mladenović je na tragu velikih naših pesničkih doživljajnosti, dobro znajući kako je svaka pesma itekako u dijalogu sa jednom ranijom, drukčijom pesmom. Njegovi karakteristični verzali, osobito kada su u pitanju znakovi i misaone imenice ovog jezika kojim on vlada iznutra, apsolutno alergičan na strane, inkorporirane nam reči, zapravo su takođe nastojanja da se vertikale naše slovesnosti izdvoje i opomenu nas, grešne i ništavne, u ovoj pomami zla, kada je, odista, svejedno noć.
Prenebregavši bedna naša okruženja, sav usredsređen na suštinu samu, Mladenović je u svojoj „jahačkoj pesmi“ pod naslovom Šetnja — napisanoj u Centralnom zatvoru i u Padinskoj Skeli — najavljivao naša, to jest bolja vremena. Tako se jedan sužanj, u lirskim svojim varijacijama o svodovima nebeskim i sunčanim nad nama, bezmerno narugao prizemnim svojim mučiteljima. Otuda poema Jedna kafana (zaboravih joj ime) sve svoje refrene otkriva u onom drugom glasu, simbolično večito u zagradama, onom koji nam se pridružuje u našim usamljeničkim, isto u krugu, zatvoreničkim šetnjama.
I kao što je u Završnoj reči, jednom od najuzbudljivijih svedočanstava ovog jezika o zlu, maštao o dobroti, suncu i istini, tako se u čitavoj njegovoj lirici, samo naizgled raskuštranoj, difuznoj, a u biti izuzetno mislećoj, plemenitoj, užagrenoj, kao i rafinovano meditativnoj, glas ponora, nejasan a magičan, javlja kao još jedna, možda od najbitnijih i najsenzibilnijih, strana ovoga sveta. Beskraj i Sunce, Helderlin i Crnjanski, bezdan i harmonija, bezdan i tišina, samo su neke od nesumnjivo dijaloških naznaka ove lirike koja je svoj nemir osvojila prirodno, čistim potezom, u jednom dahu.
Vrlo karakteristično u pesmi „Zemaljski šar“, Milan Mladenović, odmah posle posvete pesnicima, napominje:
Ja ne spadam tamo gde svrstavaju nas
po usudu
rođenja
i ne pristajem uz meru godina
raspon doba
ni bilo kakva vremensaka
ukonačenja.
Iskaz bez sumnje bitan za nova čitanja Mladenovićevih pesama. Mladenović je, svakako, na fonu naše savremene pesničke reči, buntovnik sa razlogom, rapsodičan, sa senzibilitetom koji je posve, posve specifičan i unekoliko inokosan u vlastitoj pesničkoj generaciji. On nema sna, i njegova budna noć, kao oni zatvorenički njegovi časovi koji su dramatično investirani u našu buduću slobodu, zaista nastoji da nas prepozna, da nas izdvoji, da nam oprosti. Pred tom sunionskom svetlošću ove lirike padaju u vodu sve naše banalne ispovesti, naša jeftina brižnost, naš konvencionalni potez ispoljavanja nostalgije. Mladenovićeva nostalgija je od vremena budućeg, a njegove varijacije o zemljinom šaru i o putničkim onim snoviđenjima idu u sam vrh našeg modernog pesništva.
Draško Ređep | Tvorac grada
