Слава (у хришћанству – крсно име, крсна слава) прастари је народни обичај прославе заштитника дома и огњишта. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. Срби су славу континуирано и најдуже задржали, те је пренели кроз хришћанство до данашњих дана.
Слава у кметовој кући у Сталаћу, цртеж Феликса Каница
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, а Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу.
У прилог теорије да крсно име – слава припада култу мртвих, говори и спремање кољива о крсом имену које се употребљава у култу мртвих.
Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, пре свега код Срба. Готово сви српски обичаји у време Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име – слава – код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.
Чврсто се веровало да покојници настављају живот после смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана после смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци. Посебни празници мртвих – задушнице – прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано пролеће и у касну јесен. Отуда су и у дан славе предака као жртву умрлима прилагали храну и жито, а ова гозба се тако пренела и до данашњих дана у виду богате славске трпезе, обредног колача и славског жита.
Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. Постоји теорија да су Срби у време покрштавања, негде крајем 9. века, сам дан масовног крштења узимали као дан свеца заштитника или је свако племе усвојило свог заједничког заштитника.
Српска слава, гравура из 1885.
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, мудри српски архиепископ Свети Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. С друге стране, забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркве; у цркви се почела вршити служба светитељу, а гозбе су се морале обављати у кући домаћина који слави свог заштитника као крсну славу. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје.
Детаљ гравуре из 1885. године
Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, сеоске заветине, градске, па чак и страначке или занатлијске славе.
Засигурно, кроз христијанизацију Срба, слава је од паганских времена остала главни доказ о пореклу. И данас се по крсном имену препознаје ко којој фамилији припада и одакле је ко родом.
Извор: Опанак
