Životnu tragediju Petre Kostić, izbeglice sa Kosova, koja već sedam godina bezuspešno traga za svoja dva nestala sina, Radmila Mićić, naša iseljenica iz Kanade, pretočila je u bolnu monodramu, prvi put nedavno prikazanu u Srbiji, u porti crkve Sveta Petka na Kalemegdanu. Motivisana brojnim potresnim napisima o mukama rodbine nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosmeta, Radmila Mićić je napisala dirljiv tekst „Deco moja, kude li ste“ i izvela ga pred tužnim skupom, gde se autorka, oči u oči, srela i sa majkom Kostića iz Retimlje.
Petra Kostić, u crnini, sedela je u prvom redu improvizovanog pozorišta. Grčila je ruke, hvatala se za grudi, a niz lice su joj se slivale suze dok je Radmila spominjala njene sinove.
– Ovo su moja deca Todor i Lazar, tu su i rođaci, Srećko i Dragan… – počela je glumica i zastala. Portom je odjeknuo plač, začuli se jauci i drugih majki, čiji su muževi i deca ubijeni ili oteti na Kosovu.
Pesma bratu
Pesnik Ranko đinović odrecitovao je stihove posvećene nestalom bratu Dušku. „Orahovac je grad gde je najviše ljudi u celom svetu oteto. Među njima je moj brat, koga sam bezbroj puta tražio, ali od njega ni traga ni glasa“, kazao je pesnik.
Majka Petra Kostić, čiju sudbinu priča srcem i rečju Radmila, najjače je jecala, iako, je poruka autorke predstave bila da za nestale još ima nade.
– Prošlo je sedam godina. Niko više ne priča o živima. Kažu, ima samo mrtvih. Sve mi je precrno – kaže Petra Kostić kojoj ponestaje nade, ali je na kraje predstave zagrlila i poljubila Radmilu Mićić u znak zahvalnosti.
Gosti
Plato kalemegdanske crkve, gde se izvodila monodrama, bio je pun dupke. Pored majki sa Kosova i Metohije, došli su i mnogi Beograđani, a među gostima koje su se odazvali pozivu srpskih izbeglica, bio je i vladika kanadski Georgije.
– Tek tada sam znala da nisam pogrešila – objašnjava Radmila koja se najviše bojala reakcije srpskih majki. – Nije ovo bila gluma, ovo je bio čas istine, nešto što ne sme nikada se se zaboravi. Kao što ni ja nisam zaboravila tragičnu priču o Petri, koju sam pročitala u jednom dnevnom beogradskom listu i odlučila da napišem monodramu. Suprug Radomir mi je pomogao da predstava dođe do publike širom Kanade, koja bi svaki put nakon izvođenja, ostajala u šoku od bola, bez obzira da li su je gledali Srbi ili Kanađani.
Pomoć
Radmila je u Kanadi sakupila i pomoć za ljude koji žive na Kosmetu. Ovih dana, zajedno sa suprugom Radomirom, posetiće Srbe u Kosovskoj Mitrovici i uručiti im pomoć. Sav prihod od predstava, 20.000 dolara, prošle godine darovala je Udruženju kidnapovanih i nestalih.
– Nadam da je i ovom monodramom napravljen još jedan korak ka tome da ljudi van granica otadžbine shvate ko su žrtve sa Kosmeta – veruje Radmila Mićić.
