Kroz Vasiljevićevu književnu vodenicu protekla je reka najmračnijeg vremena i carstvo nepojmljivog zla, od hercegovačkih jama do jasenovačke klaonice, ili što bi se reklo u srpskoj tragičnoj istoriji – vreme između „oranja i klanja“.
I dok je dželat u logoru Jasenovac odsecao deo po deo tela Vukašinu Mandrapi, Hercegovcu rodom iz sela Klepci kod Čapljine, Vukašin mu je govorio „Radi, ti dijete, svoj posao… radi ti djete…“.
Ovim rečima, Spasoje Manrapa, kako je kršteno Vukašinovo ime, otvorio je nebeske vratnice i stao rame uz rame sa ostalim Svim Svetima.
Vukašinov otac Jovo, stradao je početkom Prvog svetskog rata od tadašnjih „ustaša“ na kućnom pragu.
Za Hercegovinu se nekada govorilo da je to zemlja u kojoj „car caruje, graničar tuguje, a s narodom tuga i puška druguje“. Ta mukotrpna prošlost duboko se urezala i u dušu Jovinog sina Vukašina Mandrape.
Stric, koji je imao u Sarajevu trgovačku radnju na Čaršiji, odveo ga je na školovanje. Kada je Vukašin završio trgovačku akademiju, stric mu je prepustio radnju da je vodi. Uvek lepo obučen, sa šeširom i leptir mašnom, Vukašin se često nalazio u pevnici stare pravoslavne crkve na Čaršiji. Važio je za jednog od najčestitijih trgovaca i najvećih rodoljuba, a uvek tih, miran i bogobojažljiv.
Bio je neoženjen, a kada je prolazio gradom, Sarajke nisu spuštale pogled sa njega.
Pisac Momir Vasiljević detaljno i dirljivo opisuje Vukašinove srećne, a potom i teške sarajevske dane. Sredinom aprila 1941. godine, kada je nastupilo ono besudno vreme, Sarajevo je bilo okićeno cvećem, a okupator je pozivao na pokornost.
Momir Vasiljević to opisuje ovako:
„Usplahiren svijet unezvijereno je hitao ulicama, sudarao se, govorio pogledima i svak se svakome uklanjao s puta. Samo su Nijemci išli gordo i samouvijereno, a za njima su već skakutali neki Hrvati i Muslimani, duboko im se previjajući i uslužno im pokazujući ustanove, radnje, kuće i sve drugo što je bilo vlasništvo Jevreja i Srba…“.
Mnogi su se nadali da Nemci ne mogu biti zveri. Ipak je to narod Getea, Šilera, Bramsa i najvećih filozofa u istoriji ljudske misli…
Ali Vukašin ih je „pročitao“ već drugog dana po dolasku u Sarajevo, i sagledao da su „obični kokošari i jajare“, koji bi oteli i krišku hleba nekom mališanu.“
Već početkom maja, Vukašinovoj prijateljici Erni, Nemici koja je bila udata za Jevreja, Vukašinov komšina na Čaršiji, Muharem Porićanin je rekao:
„Juče su ovi zlikovci odveli mog komšiju Vukašina, uhapsili su ga ovde u radnji i sa lisicama na rukama otjerali“.
Vukašin se tako našao u zatvoru Beledija, sa mnogim sarajevskim Srbima i brojnim rođacima Mandrapama. U zatvoru sa njima, a kasnije i u Jasenovcu, bio je i najugledniji pravoslavni filozof doktor Žarko Vidović, koji se upokojio 2016. godine. U svojim predavanjima redovno je isticao da je lično poznavao i družio se sa Vukašinom.
U čuvenom „Đurđevdanskom transportu“, koji je činilo tri hiljade zatočenika, naguranih u kompoziciju voza dugu nekoliko kilometara, koga su vozile tri lokomotive, našao se i Vukašin Mandrapa. Nadajući se da idu na rad u Nemačku, putnici „voza u smrt“, ne znajući tada kuda idu pevali su pesmu „Proljeće na moje rame slijeće,
Đurđevak zeleni, đurđevak zeleni,
Svima, osim meni…“
I kada se voz zaustavljao čuo se glas narednika:
„Ajde, Srbi, šta spavate? Dižte se na uranak! Imate besplatan prevoz na teferič u Jasenovac“.
Teferič u Jasenovcu platilo je životima 700 hiljada Srba, Jevreja i Roma.
Na jednom od časova anatomije zla, zlikovac Ante Friganović, zvani Žile, odsecao je deo po deo mesa živom Vukašinu Mandrapi – nos, uši, prste, zato što nije hteo da uzvikne „živeo poglavnik Ante Pavelić“.
Vukašin je bio jedan od onih ljudi kojima je ponos važniji od života. I dok mu je kidao ljudsko meso, Vukašin je dželatu govorio „radi ti dijete, svoj posao!“
Te su Vukašinove reči ubicu i ubile.
To je posle rata svedočio zatvorski psihijatar, koji je i sam bio jasenovački zatočenik, doktor Nedo Zec. Iako je bio vrstan psihijatar, nije mogao pomoći najkrvoločnijem koljaču u najvećem paklu na zemlji. Danonoćno su ga u stopu pratile Vukašinove reči „samo ti, dijete, radi…“.
Te su reči krvnika gurnule sa platforme „granika“ u nabujalu Savu. Ona ga je prihvatila u svoj mutni zagrljaj, a Vukašin se na nebo digao.
To je priča koju je najčuveniji srpski i sarajevski psihijatar doktor Nedo Zec doneo Vukašinovoj rodbini iz Jasenovca. Tu priču o mučeniku i mučitelju, doktor Zec je prepričavao kod svojih prijatelja na krsnoj slavi Sveti Nikola.
Momir Vasiljević završava svoju potresnu ispovest o Svetom Vukašinu rečima, koga je Srpska pravoslavna crkva proglasila svecem:
„Neka je večna slava svim novomučenicima i Svetom Vukašinu jasenovačkom.“
Njegovoj svetoj ikoni klanjaće se Srbi dok je njih i dok je sveta i veka. A Sveti vladika Nikolaj Velimirović rekao je da su Vukašinove reči moralni kapital kome nema ravna u svetu i podsetio na Hristove reči „ne sveti se, moja je osveta“.
Autoru knjige Momiru Vasiljeviću Radi ti dijete svoj posao! čitaoci duguju neizmernu zahvalnost za ovo potresno i dokumentovano književno delo o velikom srpskom svecu Vukašinu.
