SRPSKA GROBLJA IZ PRVOG SVETSKOG RATA
Mr NEBOJŠA KUZMANOVIć O KNJIŽEVNOJ LOGOROLOGIJI
Veliki Medjer – nov početak saradnje
Prilikom prevodjenja na srpski knjige slovačkog pisca Laca Zrubca Pobuna u Kragujevcu , (koja uskoro izlazi u izdanju Matice slovačke) – koja govori o tragediji slovačkih vojnika u vreme Prvog svetskog rata – razmišljao sam o mogućem „reciprocitetu” – jer su u to vreme svi Sloveni imali istu sudbinu: Austro – Ugarsku. Praznine u mojim saznanjima je dopunio, prilikom slučajnog sustreta, priatelj iz vremena saradnje sa časopisom novosadskih studenata Gaudeamus Nebojša Kuzmanović, sadašnji žitelj Bačke Palanke.
Već dugi niz godina se moj sagovornik bavi srpsko – slovačkim i slovačko – srpskim vezama, što je rezultiralo njegovim magistarskim radom SUSRETANJE KULTURA. Proučavajući ogromnu arhivsku gradju, naišao je i na dokumente o srpskim grobovima u Slovačkoj. Ta tematika je malo znana čak i ovdašnjoj srpskoj javnosti.
5153
„Proučavajući srpsko – slovačke književne veze dotakao sam i oblast književne logorologije. Radi se o disciplini, koja je intenzivnije zastupljena u poslednjih 10 – 20 godina, a odnosi se na književnost drugog svetskog rata i savremenost. Kad sam radio na monografiji o Risti Kovijaniću, u ruke mi je dospela gromada važnih podataka i arhivskih dokumenata povezanih sa književnom logorologijom iz vremena Prvog svetskog rata. Pregledavajući te zapise, fotografije, prepisane citate sa grobalja na tromedji Austrija – Slovačka – Maďarska, došao sam do frapantnih podataka, o kojima se vrlo zna. Naime, na toj tromedji je, u vreme Prvog svetskog rata, sahranjeno 67 000 vojnika, većinom Srba. Risto Kovijanić je pisao da je Austro – Ugarska dala veliki doprinos kulturnom varvarizmu, čija je jedna strana krvožedno i bogohulno – sabljom ćesarskokraljevskog crnog narednika – ispisana u Magymegeru. Pošto je i sam bio zatvorenik u logoru Nagymeger (današnji Veľký Meder – Veliki Medjer), Kovijanić je sastavio spisak žrtava, tako da se do danas sačuvala brojka od 5153 sahranjena srpska vojnika u Velikom Medjeru. Ova činjenica je bila poražavajuća za mene, ali živeći u vremenima uokvirenim ideološkim parametrima, bilo je očigledno nepopularno pričati o stvarima vezanim za Prvi svetski rat. Na drugoj strani, o jugoslovenskim grobovima iz Drugog rata, znamo gotovo sve.
Veliki šok u Velikom Medjeru
Kad su me u maju 2001, iz Bratislave pozvali na simpozijum o srpsko – slovačkim odnosima, otišao sam i na groblje u Velikom Medjeru, da odam počast tamo sahranjenim ljudima. Posedovao sam i fotografije tog groblja iz dvadesetih godina XX. veka, iz kojih se jasno videlo da je to groblje bilo uredjeno i održavano. Ali u maju 2001. sam bio šokiran onim što sam video: polovina tog groblja je postala vežbalište za pse iliti drastičnije rečeno: trkačka staza za pse. Druga polovina groblja je bila obrasla travom a kapela ruinirana. Za mene je sve to bilo strašno poražavajuće, pa sam groblje i fotografisao. Saznao sam i to, da je lokalna madjarska samouprava celo groblje iznajmila mesnom Kinološkom društvu, koje je posle od toga napravilo bogohulnu stvar…Inače susedno, „domaće”, groblje je uredjeno, ale mesto gde leži na hiljade Srba je u užasnom stanju, a prostor gde se nalazilo italijansko groblje je doslovno rasparcelisan na placeve. Odmah sam o svemu tome informisao tada još sveže postavljenog ambasadora SCG u Bratislavi Miroslava Kopečnog. On o tome nije znao ništa i takodje je bio šokiran. Obavestio sam i mog prijatelja, novinara Željka Markovića, koji je o tome napisao prvi tekst u časopisu Karlovačke novine u Sremskim Karlovcima. Posle je o svemu pisao i novosadski Dnevnik, beogradska Politika a naročito Večernje novosti. I u samoj Slovačkoj bratislavski dnevnik Nový čas je ovoj temi posvetio dužno poštovanje”.
Reakcija slovačke Vlade„Posle izložene problematike u medijima reagovala je i vlada Slovačke republike. Početkom oktobra te iste godine (2001) anulirala je sramnu odluku lokalne samouprave u Velikom Medjeru. U medjuvremenu, pre dve godine, je u Slovačkoj osnovano DRUŠTVO SRPSKO – SLOVAčKOG PRIJATELJSTVA SVETOZAR MILETIć. Zajedno sa našom ambasadom ovo Društvo je preuzelo brigu o srspskom groblju na sebe. Kad sam poslednji put bio u Bratislavi, prilikom premijere moje knjige o srpsko – slovačkim odnosima Susretanje kultura, u decembru 2004, ponovo sam posetio srsko groblje u Velikom Medjeru. Ovaj put smo zatekli sasvim drugu sliku od one od pre tri godine. Groblje je bilo uredjeno, trava pokošena, kapela renovirana. Kako sam kasnije saznao, aktivnosti na potpunom uredjenju groblja počele su još 2003 a groblje je bilo osvećeno 15. maja 2004, kad su postavili i spomen – tablu. Na toj pijetetnoj svečanosti su učestvovali predstavnici obeju država. crkveni i vojni velikodostojnici.
Ali, priči tu još nije kraj. Ambasador Kopečni želi da celu stvar sistematizuje, tako da naša Ambasada traži čoveka, koji bi se o srpskom groblju brinuo tokom cele godine.
I još najvažnije: u pripremi su medjudržavni ugovori izmedju Srbije i Crne gore i Slovačke o uzajamnoj zaštiti svih grobalja.
Shvatam da, naše bavljenje književnošću iliti istorijom, ne mora da bude samo teorijsko – spekulativno, nego može služiti opštem dobru, ako se u to unesu emocije i energija ljudi. Veoma sam srećan, što se sve lepo završilo” – podvlači Mr. N. Kuzmanović.
x x x
Institucije, dakle, ponekad i pomognu, ali inicijativa mora biti na pojedincu…
„Upravo tako. Moj prijatelj iz Palanke, Branislav Slivka, predsednik Mesnog odbora Matice slovačke i ja, smo bili gosti naše Ambasade u Bratislavi – posle one spominjane premijere moje knjige, na kojoj je učestvovao i bivši ambasador Slovačke u Beogradu, gospodin Mojžita, na šta sam veoma ponosan. Dr. Kopečni je rekao da u stvari, obični (a ja bih rekao: mali) ljudi, poput nas, grade odnose medju državama. Ambasade, ministarstva služe samo za to, da tim odnosima daju formu. Bez pojedinaca u sportu, kulturi, biznisu…ništa konretno se ne može uraditi.
Znači ona brazda, koju je zaorao Risto Kovijanić, ostaje i dalje plodna. Determinisana je onom čuvenom slovenskom uzajamnošću. Iako to bogznakako utopistički zvuči, ali ja verujem u uzajamnost Slovena i u XXI veku” – rekao je na kraju Nebojša Kuzmanović.
Plodna brazda Riste Kovijanića
Risto Kovijanić, prvi lektor srpskog jezika i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu Komenskog u Bratislavi (1927 –1939), je Slovačku smatrao svojom „drugom domovinom”. Dobio je Zlatnu medalju Slovačke akademije nauka (1969), za doprinos uzajamnom poznavanju i prožimanju srpske i slovačke kulture. Učesnik je tri rata a tamnovao je u dva konc – logora. Jedan od njih je bio upravo logor Nagymeger, u kome je bio od 1916. do 1918. Iskustva iz tog perioda je opisao (na slovačkom i srpskom, 1936.) u knizi Nagymegerska dolina smrti sa podnaslovom Na grobovima 6000 srpskih mučenika. To je njegova najcitiranija knjiga. Tako je samo 1937. godine o njoj izašlo 30 recenzija i prikaza u Beogradu, Sarajevu, Nikšiću, Zahrebu, Ljubljani, Cetinju, Bratislavi, Bačkom Petrovcu, Pragu, Martinu, Trnavi…Kovijanić na jednom mestu kaže: „ Još samo deset sačuvanih baraka ispred same stanice, svedoči o postojanju mesta iz pakla, sagradjenom od dasaka. Taj grad je bio opasan bodljikavom žicom i bajonetima ćesarskih soldata. Imao je on svoje kuhinje i kantine, svoje bolnice, svoju školu, svoju vlastitu valutu, svoju ogromnu crnu tablu, na kojoj su svakodnevno dopisivane kolone novih i novih imena nejgovih umrlih stanovnika. Imao je on i svoju upravu, svoje rukovodioce, kancelarije, propise i naredjenja. I, što je najvažnije, imao je svoj sistem i svoje groblje”.
Na tom groblju je, po Kovijaniću, samo za dva meseca – od 20. decembra 1914. do 20. februara 1915. . palo preko 2 900 Srba, koje su „sahranili” u 155 bezimenih dunavskih močvara.
Konc – logor u Velikom Medjeru je bio specifičan po tome što u njemu nisu bili zatvoreni samo srpski vojnici, nego i cele porodice iz Srbije i Crne Gore. Bilo je dovoljno, da se utvrdi da je neka kuća dala dobrovoljca u srsku vojsku i kompletna porodica je završila u Nagymegeru.
O ovom groblju, koje je drugo najveće srpsko groblje izvan domovine iz Prvog svetskog rata (posle Zejtinlika), najpre je brinulo novoosnovano Kraljevstvo SHS – kada su svi grobovi označeni i izgradjena mala kapela. Posle je brigu o groblju preuzela država čehoslovačka. Sve delegacije iz nekadašnje Jugoslavije su posećivale ovo groblje. Ali, u poslednjijm decenijama se odstupilo od tog običaja. Posećivali su ga samo predstavnici Udruženja starih boraca i pravoslavni popovi iz Komarna. Kapela je počela da prokišnjava, korov je prekrio nadgrobne spomenike, krstovi sa imenima su nestali ili se raspali, tako da ih je ostalo svega dvadesetak. Ova tužna priča je dostigla vrhunac, kad je veći deo groblja, u katastru zavedenom kao „Srpsko vojničko groblje” iznajmljen Kinološkom društvu.
Posle intervencije slovačke Vlade stvar je rešena i groblje je uredjeno i održavano. Na osnovu ugovora, koji su potpisali Ambasada SCG i Velikomedjerska lokalna samouprava, groblje su vratili prethodnom vlasniku u trajno vlasništvo, bez nadoknade i na neodredjeno vreme. O groblju će zajedno brinuti potpisnici ugovora.
Razgovarao Pavel Matúch
