Termopilska bitka je sukob koji je vođen između saveza grčkih gradova-država na čelu sa Spartom i Persijskog carstva kod Termopilskog prolaza u centralnoj Grčkoj avgusta 480. p. n. e. Ta bitka je deo Grčko-persijskih ratova.
Iako su Persijanci na kraju izvojevali pobednu, ipak su Spartanci i njihov vođa Leonida bili ti koji su ušli u legendu i o kojima se i danas govori. Evo zbog čega!
Odnos snaga bio je apsolutno na strani Persijanaca. Njihova vojska bila je 30 puta brojnija od Grčke! Imala je između 200.000 i 250.000 ratnika, dok je združena armija Grka brojala tek oko 7.000 boraca, od toga 300 Spartanaca. Pa ipak, upravo ta mala sila vođena spartanskim kraljem Leonidom blokirala je jedini put kojim je masivna vojska Kserksa I mogla da napreduje.
Znajući ishod bitke unapred, spartanski kralj Leonida je uglavnom odabrao vojnike, koji su već imali sinove. Spartanci su znali da je sudelovanje u toj bici sigurna smrt, ali niko nije odbio poziv.
Planinski klanac Termopile (u prevodu sa grčkog „tople kapije“) odabran je kao najpogodnije mesto za odbranu zbog povoljnog terena. Taj prolaz je bio toliko uzak da se dvoja bojna kola nisu mogla mimoići. S jedne strane je bila planina, a sa druge more.
Puna tri dana Grci su zadržali Persijance nanoseći im ogromne gubitke. Zbog terena Persijanci nisu mogli da opkole Grke, tako da njihov daleko veći broj nije dolazio do izražaja. Čak su i „Persijski besmrtnici“ – elitna kraljevska garda, koju je Kserks poslao drugog dana, morali da se povuku.
Priča o izdaji stara je koliko i ljudski rod. Kada je u pitanju bitka kod Termopila, zapisi govore o tome da je posle drugog dana bitke, Grk Efijalt pobegao kod Persijanaca i odao postojanje posebnog, slabo branjenog prolaza kroz Termopil. Zahvaljujući ovoj informaciji, Persijanci su Grke zaskočili s leđa.
Vođa Spartanaca Leonida je zaključio da je dalji uzaludan. Ipak, to nije značilo da planira da se preda! Trećeg dana bitke otpustio je sve grčke vojnike osim svojih Spartanaca i šačice Tespijaca. Njih 300 sačekalo je Persijance.
Bitka je bila izuzetno brutalna. Nakon što su im polomljene duga koplja Spartanci i Tespijci su nastavili da se bore sa kratkim mačevima. U bici je ubijen Leonida, ali su Spartanci nastavili borbu da odbrane njegovo mrtvo telo. Kada su ostali bez mačeva, borili su se kao zveri rukama i zubima. Ostalo je zapisano da su se Persijanci smrtno plašili i nenaoružanih Spartanaca. Poslednje Spartance pobili su kišom strela.
Iako je pobedio Kserks I je bio strašno ljut jer je izgubio toliko mnogo vojnika. Zbog toga je naredio da se mrtvo Leonidino telo obezglavi i da se telo nabije na kolac. Kasapljenje leša je bilo nešto što je i kod Persijanaca smatrano nedozvoljenim, pa se Kserks I kasnije zbog ovog čina pokajao i telo vratio Spartancima koji su voljenog vladara sahranili uz počasti.
Iako je to bila taktička pobeda za Persijance, to je bio težak udarac za njihovu armiju. Priča o Leonidi i njegovih 300 junaka pronela se brzinom munje kroz ntički svet dižući moral Grcima i strašeći neprijatelje.
Na mestu slavnog boja postavljena je ploča u kojoj je urezan epitaf Simonida sa Keja koji je bio savremenik bitke, a koji pominje i Herodot u svojoj istoriji: „Putniče, kad stigneš Spartancima reci da padosmo verni njihovim zakonima“. Obnovljena verzija ovog zapisa i danas stoji na mestu bitke.
U mnogo novijoj istoriji, 1955. godine, na mestu gde je po legendi Leonida pao, podignut je spomenik koji simbolično predstavlja odgovor Leonide persijskom caru Kserksu I na predlog da preda oružje bez bitke. Na njemu kratko piše: „Dođi i uzmi!“
