Problemom osiromašenog uranijuma se u toku mandata prošle republičke vlade bavilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava, a za tri godine očišćena je samo jedna lokacija.
Dekontaminacija lokaliteta na jugu Srbije će trajati još nekoliko godina. U republičkom budžetu postoje sredstva za čišćenje i više lokacija odjednom, ali mi nemamo više ljudi. To što se na tom terenu dešavaju malformacije kod životinja nema veze sa osiromašenim uranijumom
Problemom osiromašenog uranijuma se u toku mandata prošle republičke vlade bavilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava, a za tri godine očišćena je samo jedna lokacija. Umesto ministarstva, u aktuelnoj Vladi Srbije formirana je Uprava za zaštitu životne sredine koja se nalazi pri Ministarstvu za nauku i tehnologiju, čiji direktor Miroslav Nikčević tvrdi da republički budžet može da obezbedi sredstva za čišćenje više lokacija odjednom.
– Dekontaminacija lokaliteta na jugu Srbije će trajati još nekoliko godina. U republičkom budžetu postoje sredstva za čišćenje i više lokacija odjednom, ali mi nemamo više ljudi. To što se na tom terenu dešavaju malformacije kod životinja nema veze sa osiromašenim uranijumom – tvrdi Nikčević.
Spasonosna repica
Pretpostavlja se da je potrebno najmanje 33 godine na ozračenom području saditi uljanu repicu koja u listovima apsorbuje dozu uranijuma, prisutnu u zemljištu. NJeno lišće bi trebalo spaljivati u Vinči, a pepeo skladištiti kao nuklearni otpad. Prema tim preporukama, tek kada listovi repice pokažu da nema uranijuma, dekontaminacija je završena.
Stanovnici juga Srbije imaju sve manje razumevanja za razloge zbog kojih se čišćenje i dekontaminacija terena sa uranijumskom municijom odlaže već pet godina, kao i za stručne izjave da osiromašeni uranijum u stvari – nije ni štetan ni opasan. Monitoring zemljišta pokazao je i do hiljadu puta veću radijaciju u kontaminiranoj zoni, dok u njenoj neposrednoj blizini nema radijacije. Poseban je problem u tome što je u pitanju „tačkasta radijacija“, koju je vrlo teško otkriti.
Zašto se problem sa osiromašenim uranijumom u Srbiji marginalizovao, te se njegovo rešavanje prebacivalo sa saveznog na republički nivo, zbog čega je dekontaminacija prvog lokaliteta – kod Bratoselca počela tek 2002. da bi se završila tek novembra 2003, godine – nema uverljivog odgovora.
Zakasnele analize
– Osiromašeni uranijum je tehnološka tvorevina i daleko je pokretljiviji od uranijuma. On oksidiše, rastvorljiv je u vodi i sigurno nije trebalo dozvoliti da prođu godine, pa da počnu ozbiljnije pripreme za njegovo uklanjanje iz zemljišta. Vreme čini svoje, gube se tragovi, i svake naredne godine biće sve teže naći i ukloniti osiromašeni uranijum iz zemljišta – navodi Jagoš Raičević, direktor laboratorije na Institutu „Vinča“.
Osim, možda, da oni koji o tome odlučuju žive daleko od ugroženog područja. Poređenja radi, Crna Gora je imala sličan problem koji je rešen još pre četiri godine. Rt Arza na poluostrvu Luštica u Bokokotorskom zalivu, na kome je takođe bilo municije sa osiromašenim uranijumom, očišćen je još 2000. godine.
Posebna priča je proces dekontaminacije koji svakako mora biti dugotrajan i nikako nije završen uklanjanjem projektila. Da bi se zemlja očistila od uranijuma, najnoviji naučni radovi sa Instituta „Batut“ u Beogradu preporučuju fitoremedijaciju i fitoekstrakciju. Da bi se ipak kvalitetno otpratilo šta je sve osiromašeni uranijum doneo jugu Srbije neophodno je stalno posmatranje lišaja, mahovine, kore drveća, vazduha, zemljišta i voda u ozračenim zonama.
U predlogu koji je iz SO Bujanovac dostavljen Koordinacionom telu zatraženo je da Ministarstvo zdravlja, preko Zdravstvenog centra Vranje, obezbedi besplatnu prenatalnu dijagnozu u prvom tromesečju trudnoće, da bi se sprečile eventualne genetske promene koje mogu biti posledica zračenja.
