Više od polovine srpske omladine nije nikad prešlo granicu zemlje
Mladi u Srbiji samo sanjaju inostranstvo
čak 70 odsto studenata i preko polovine (51,5 odsto) mlađih od 25 godina nikad nije bilo u inostranstvu, pokazuju istraživanja. Opasana zidovima sankcija u prethodnom režimu, a danas zatvorena neprobojnim viznim režimom, bez para, srpska omladina ne može da mrdne iz zemlje.
– Živimo u poluzatvorenoj državi. Vize se teško dobijaju i skupe su. Ako i želiš da odeš nekud u inostranstvo, sem novca koji moraš da uplatiš agenciji potrebno je još oko 100 evra samo za papirologiju.
Na razmenu studenata je jako teško otići. Kod mene na fakultetu je jako teško doći i do informacije koji su uslovi i kako se uopšte može otići u inostranstvo. Studentske ekskurzije koje organizuju razne studentske organizacije za većinu studenata su preskupe. Mislim da naša država uopšte ne vodi računa o položaju studenata. Niko se ne zalaže da studenti kao nekada mogu da putuju po Evropi – kaže Tatjana Mijailović, studentkinja Više poslovne škole u Novom Sadu.
Istraživanje Studentske unije Srbije i „Stratedžik marketinga“ od prošle godine pokazuje da čak 70 odsto studenata nikad nije napuštalo Srbiju.
Prema izveštaju Programa za razvoj Ujedinjenih nacija o humanom razvoju za Republiku Srbiju za 2005. godinu, čak 51,5 odsto mlađih od 25 godina nikad nije bilo u inostranstvu, dok 40 odsto građana naše zemlje nikad nije ni imalo pasoš. Putnu ispravu u Srbiji ima manje od pola od ukupnog broja njenih stanovnika – 44 odsto.
– Sudeći po ovim podacima, društvo nam je bukvalno, u civilizacijskom smislu, propalo. Ne samo da zaostajemo nego nazadujemo – smatra sociolog kulture profesor Ratko Božović.
– Ako toliko mladih nije prešlo prag svoje zemlje, moramo da se zapitamo u kom veku mi to živimo? Ova priča je paradigmatična, jer pruža sliku jednog zatvorenog društva koje nije u stanju da gradi mostove prema Evropi – kaže on.
– Nemam pasoš i nikada nisam bio u inostranstvu. Stanje u mojoj porodici je takvo da nisam imao prilike da sakupim dovoljno novca i vremena kako bih posetio neku od stranih zemalja. Uz studiranje, morao sam i da radim kako bi porodica stekla dodatni prihod i preživela teška vremena. Sve o životu u evropskim zemljama uspeo sam da saznam samo preko štampe, televizije i Interneta – kaže Miroslav Pajević (28), apsolvent medicine iz Kragujevca.
Mladi se opravdano ljute što im je uskraćena mogućnost da putuju.
– Nisam bila ni u jednoj evropskoj zemlji. Strašno bih volela da odem u Italiju, Španiju i Egipat. Veliki je hendikep nas mladih ljudi iz Srbije što nam nije omogućeno da idemo kuda hoćemo. Nervira me to što nam za odlaske u zemlje Evropske unije treba viza, do koje je teško doći. Znam ljude koji su hteli da idu, ali nisu dobili šengensku vizu. Strašno je odvratno da vam ne daju da uđete u neku zemlju zato što se plaše da ćete ostati da radite na crno – kaže Marina Novićević (21), student Više poslovne škole u Blacu.
Istraživači su utvrdili da zatvorenost podstiče i određeno osećanje odbačenosti, stoga ne čudi odbrambeni stav studentkinje Marine, koja uprkos želji da vidi druge zemlje razmišlja i ovako:
– Ne mislim da sam mnogo izgubila što još nisam bila u nekoj od evropskih zemalja. Pretpostavljam da mogu da se steknu nova iskustva na putovanjima, ali ona nisu od presudne važnosti.
Zbog nemogućnosti da izađe napolje, smatraju stručnjaci, buduća akademska elita jednim delom pati od ksenofobije, predrasuda o strancima i postaje podložna nacionalističkim ideologijama.
– Sigurno da postoji veza između toga što mladi ljudi ne mogu da putuju i činjenice da veliki broj političkih pristalica u zemlji imaju stranke koje su netolerantne i ksenofobične. Izolacija donosi ksenofobiju, distancu prema strancima, pothranjuje teorije zavere, čak i mržnju – kaže psiholog Žarko Trebješanin, profesor Filozofskog fakulteta.
– Ne čudi što su među mladima desne orijentacije u modi. Kad zatvorite ljude u pećinu, u mrak, oni ne vide dobro. Kad izađu na svetlo, misle da su slepi, a ne znaju da su slepi bili u pećini – kaže Ratko Božović.
– Najbolji način da se smanji socijalna distanca prema strancima, da se razbiju stereotipi i predrasude o njima i da se podigne prag tolerancije u jednom društvu jeste upravo mogućnost putovanja u inostranstvo i upoznavanje drugih. Nije dovoljno samo da harmonizujemo zakone sa zakonima Evropske unije – zaključuje Trebješanin.
