SRBI U PARISKIM PREDGRAđIMA PREŽIVLJAVAJU TEŠKE DANE
ZAROBLJENICI PAKLENIH ULICA
• Od kad su nas zbog vatrene stihije na četiri sata iselili iz stana, više ne spavam, pijem sredstva za umirenje, a suprug je ponovo propušio, kaže za „Vesti“ Vesna Ševalije
Nije lako našem čoveku, u ovim danima nemira, da živi u francuskim predgrađima. Tragajući za porodicama koje su se našle u „osetljivim zonama“, pošli smo od škola dopunske nastave jer su mališani oni koji se najviše plaše. čuli smo razne priče…
– Sa đacima ne razgovaram o tome. Mi u Montreju imamo časove u školi „Žilijet Kiri“, a kako subotom ta škola ne radi, nema portira, sa nama ostaje neko od roditelja. U ovom kraju je gorelo, žitelji su uznemireni. U drugim školskim centrima radili smo normalno – priča učiteljica Ksenija Stanojević.
Gori kao u ratu
– Gori i svi smo šokirani, uplašeni. Vozač sam, bojim se da mi ne zapale kamion. Jednom našem čoveku upalili su dva kamiona. Strah me da ne upadnu u podrume, da ne dođe do goreg. Brinem za decu, imaju devet, 11 i 12 godina, vide sve to, ali ne shvataju uzroke i posledice. Ne izlaze, ovih dana zatvaramo se u kuće. Celu noć tutnje vatrogasna kola, čuju se sirene, kao da je građanski rat. Posebno je teško onima koji su izbegli iz Bosne, s Kosova, iz bombardovanog Beograda, vraćaju im se bolne uspomene, ratno stanje – opisuje Dragan Marinković, nastanjen u Pantanu.
U njenom razredu su i dva đaka, šestogodišnji Dimitrije i tri godine starija Aleksandra Ševalije, čija porodica je doživela bliski susret sa izgrednicima koji pale sve što stignu.
– Deca su mi u šoku. Stanujem na prvom spratu, a ispod našeg stana bila je zapaljena garaža. U to doba, u 22 sata, bila sam na poslu. Komšinica sa četvrtog sprata me zove na mobilni telefon i kaže da je dim stigao do njenog stana. Poludela sam. Jedva sam stigla do kuće. Sve je bilo blokirano, a stanari iseljeni. Decu i muža sam našla napolju, u pižamama. Suprug Erve je pokvasio peškire i stavio ih deci na nos i usta. Drhtali su tokom ta beskonačno duga četiri sata. Ervej nije pušio šest meseci, a te noći opet je propušio. Od tada uopšte ne spavam – priča Vesna Ševalije i kaže da su pre tog požara bande maloletnika zapalile samoposlugu, vrtić… – Od tada ovde nisam videla nijednog policajca, niko ne motri na nas. Kažu: „Neće se vratiti!“ A na ulici se ti mangupi i dalje okupljaju i drogiraju, ništa im nikone može. Ovde nisu uveli ni policijski čas. Posle ponoći, dve Arapkinje od 10-12 godina i jedan njihov vršnjak udaraju loptu svom snagom, odjekuje kao bomba. Opomenem ih, oni ništa, nastavljaju, prkose… Sve kontejnere za smeće su zapalili… Živim u panici. A kraj vrata imam spremljenu putnu torbu s ćebetom, kapama, čarapama, dokumentima, da bežimo ako treba – priča Vesna.
Sačuvani automobili
– U garaži koja je gorela u kvartu Lanu bilo je i sedam automobila čiji su vlasnici Srbi. Izgorela su, međutim samo vozila Arapa. Bog nas je čuvao. Inače, od te noći pijem sredstva za umirenje, deca ne spavaju. Deset godina smo ovde, sve je gore i gore – zaključuje Vesna Ševalije.
Parisko predgrađe Pjerfit je mesto gde već osam godina živi porodica Bogičević.
– Bilo je zapaljenih kola, ali uglavnom normalno živimo – kaže Marina, majka dvojice mladića od 17 i 15 godina. – Nisu oni ni ranije noću izlazili, a sada pogotovo. Nisam ih čak slala ni po hleb. Naš kvart je relativno miran, ovde su opštinski stanovi nastanjeni Portugalcima, Tunižanima, Marokancima, Alžircima. Deca se ispred kuće zajedno igraju, ali retko koje dobro dete samo šeta. Straha je uvek bilo i biće. Uvek su deca meta bandi, otimaju im mobilne telefone i MP3 plejere…
U istom predgrađu je i Božica đurđević.
– Goreli su automobili u centru, pa jedan parking, prodavnica… Od pre nekoliko dana je mirnije – saopštava brižna majka troje dece, od četiri, 9 i 11 godina.
Božica s puno hvale govori o komšiluku, o stanarima privatnih kuća do kojih nisu stigle bande, a i neće, nada se.
Rasne podele
– Vozim se pre neki dan autobusom. Ulazi baka i zamoli jednog od „ostalih“ da joj ustupi mesto. Nije hteo, odbrusio je: „Ne volim bele!“ – priča Marina Bogičević, ističući da su rasne podele sve očiglednije.
– Posredstvom TV pratimo zbivanja i zgražavamo se. Zovu nas iz domovine, raspituje se šta se dešava. Ja kažem, „nas niko ne dira“, ali jeste, dele nas na bele i ostale i bolje je ćutati – zaključuje Božica, koja je angažovana i u KUD Pjerfit, gde se okupljaju naša deca od pet do 17 godina i na koje pazi kao i na svoju decu.
