Asket i mudrac, propovednik narodne vere i prvoprestolnik crkveni, državnik i ktitor, miritelj zavađenih i zaštitnik ubogih, zakonodavac i prosvetitelj srpskog naroda i sve srpske zemlje – uistinu, sve čega se Sveti Sava u svome životu na zemlji dotakao, ili o čemu je mislio, što je činio ili o čemu je sanjao, postajalo je temelj, iskra neugasiva, blagorodni koren.
Miloš Crnjanski je ovako odredio veličinu i objasnio neuporedivo zračenje Savine ličnosti:
„Od njega počev, i njegovog doba, slika srpstva na Balkanu puna je našeg divnog neimarstva, zelenih i modrih, nadzemaljskih svetlosti našeg crkvenog slikarstva, treptavih plamenova žižaka, kraj kojih bdiju, u noći, pisci crnorisci, učenici belog Hilandara, veličanstvenih pojava srednjovekovnih ktitora, vladara prosvetitelja i svetitelja, čije ruke dopiru do Sirije i Sinaja, dižući bolnice i ostavljajući trag svetle, srednjovekovne srpske kulture.“
Ovim je rečima publiku pozdravio u ime organizatora Saveza Srba u Rumuniji, voditelj večeri Marko Adžić uvodeći ih u atmosferu Svečane akademije tog 26. januara, kad je sumrak hladno padao na Temišvar.
Puna dvorana Opere dočekala je na nogama Himnu Svetom Savi u izvođenju Hora Pravoslavne srpske saborne crkve pod vođstvom profesora Joce Bugarskog.
U ime Srpske pravoslavne crkve besedu je izgovorio manastirski egzarh, protosinđel Justin (Stojanović) rekavši između ostalog:
„Priča o Svetome Savi je najduža priča u srpskome narodu, a ta priča ne stari, niti se umara, i sve što dalje o njemu pričamo, samo su nova poglavlja te nedovršene Savine priče.“
Članovi Pozorišnog studija Talija Aleksandra Petrov, Luka Stojkov i Milica Simonović dočarali su književnim izborom uticaj Svetog Save na srpsku književnost, a muzičku potporu pružili su članovi Hora Srpske saborne pravoslavne crkve primerenim izborom duhovnih pesama koje su se smenjivale sa književnim interpretacijama članova Talije.
U završetku prvog dela večeri nastupio je pod dirigentskom palicom Joce Bugarskog i Dečji hor Srpske gimnazije Dositej Obradović koji je izveo dve čuvene pesme Sini sunce sa Kosova i Ko udara tako pozno.
Ovogodišnju Svetosavsku proslavu Savez Srba u Rumuniji posvetio je velikom projektu Temišvara kao prestonici evropske kulture 2021. godine. Temišvar to zaslužuje, a mi smo uvek bili njegov deo.
Svetosavsku akademiju uveličali su svojim prisustvom i zvaničnici, predstavnici Srpske pravoslavne Eparhije temišvarske na čelu sa protojerejem-stavroforom i arhijerejskim zamenikom, Marinkom Markovim, Njegova ekselencija Vladan Tadić, generalni konzul Srbije u Temišvaru, zamenik prefekta županije Timiš Danijel Kristijan Francesku, predsednik SSR Ognjan Krstić, poslanik SSR u Parlamentu Rumunije Slavoljub Adnađ, počasni predsednik SSR Slavomir Gvozdenović, direktor Srpske gimnazije Jadran Klanica i dr. Bili su te večeri u sali i naši profesori, đaci, roditelji, naši Srbi koji na ovaj dan ne propuste da vide, čuju i uživaju u pesmi, igri i tradiciji.
„Noge rade, telo stoji“
Ako išta o Srbima u Rumuniji može da se kaže, to je da folklor obožavaju, neguju i čuvaju, ali kad se za Svetog Savu ukaže prilika da se vidi kako to profesionalci rade, onda je to više od spektakla, onda je ovakva priredba i lekcija, i čas istorije, i čas umetnosti.
Upravo je tako publika doživela nastup srpskog nacionalnog Ansambla Kolo, proslavljenog sa punim pravom u svetu, koje je pobralo brojne nagrade kako u Srbiji, tako i van nje.
Za svaku igru koju su izveli imali su i po kratku priču, o samoj koreografiji, o starosti igre, o postavkama i ljudima koji su je pre nekoliko decenija spasli od zaborava.
Temišvarska publika mogla je da uživa u izvođenju igara iz Prizrena, Glamoča, zatim u vlaškim igrama, pa igrama iz okoline Niša, iz Banata i Bosilegradskog Krajišta.
Šta je ono što je izazvalo ovacije u publici te večeri? Prelepe nošnje, preciznost koraka, ritam koji se u sekundi poštovao, i neka posebna lakoća koraka, iza koje zasigurno stoji mnogo, mnogo sati vežbanja. Svako je verovatno drugačije doživljavao ono što se na sceni događalo, ali je trenutak kada nam se oduzeo dah od lepote bio trenutak kada su članovi ansambla Kolo izveli Nemo, glamočko kolo. Bez muzike, samo uz bat koraka, energično i tačno, oni su koracima stvorili muziku. Osećaj je neopisiv. Trebalo je biti te večeri u dvorani i sve to doživeti.
No, pošto smo mi Banaćani, a svakom je svoje najmilije, kad udariše po sitnim banaćanskim tonovima, aplauzi učestaše, a ritam publike i ritam umetnika na sceni postali su jedno. Što bi Lala kaz`o: Noge rade, telo stoji. Energično, lepo, lako. I nezaboravno.
Koliko se Temišvarlijama sve svidelo, dalo se prepoznati ne samo po aplauzima, već i po celoj sali koja je dugo umetnike pozdravljala na nogama i od Ansambla Kolo izmamila još jedan izlazak na scenu i još jedno poklonjenje.
No, veče nije zaključeno ovde. Ono je tek počinjalo u foajeu Opere, gde su Srbi zapodenuli svoje kolo uz orkestar u sastavu: Radoslav i Marko Radin, Saša Panić, Sebastijan Struca i solistkinju Mirjanu Jovičin. Bilo je, veselo.
