U Danskoj prema nezvaničnim procenama živi oko 8.000 građana SCG. Od tog broja pretpostavlja se da su 4.000 Srbi, a 4.000 Rumuni i Vlasi koji su u Dansku otišli uglavnom iz Timočke krajine i Kladova. Vladimir Radulović, ambasador SCG u Danskoj, postavljen je pre godinu i po dana kao crnogorski kadar. U prelepom zdanju ambasade koja je pripadala bivšoj SFRJ izdvaja se po tome što nije baš u centru Kopenhagena.
– Teško je reći koliko naših ljudi ima državljanstvo SCG, jer je u međuvremenu 40-50 odsto njih prihvatilo dansko državljanstvo, zbog čega su morali da se odreknu ranijeg državljanstva pošto Danska ne dozvoljava dvojno državljanstvo – priča za „Blic Evropu“ Vladimir Radulović.
Po njegovim rečima, iz BiH u Danskoj živi oko 24.000 građana, od čega je oko 4.000 Srba.
– Prvi talas migracije iz eks-Jugoslavije u Dansku bio je šezdesetih godina. Tada je Danska iz zemlje koja se isključivo bavila agrarom polako počela da se bavi i industrijskom proizvodnjom, zbog čega im je nedostajala radna snaga. Drugi veliki talas migracije dešava se početkom devedesetih, kad se u Dansku, koja je tada imala veoma otvorenu migracionu politiku, sliva veći broj imigranata, odnosno izbeglica sa teritorija zahvaćenim ratom, posebno iz BiH. Uslovno rečeno, treći ali veoma skroman talas takozvane intelektualne migracije karakterističan je za poslednjih petnaestak godina, kad u Dansku dolazi jedan broj stručnjaka i to iz grana u kojima je Danska deficitarna sa stručnjacima, kao što su lekari, inženjeri, stručnjaci za kompjutere, posebno softveraši, informacione tehnologije, konsultantske usluge…
Radulović navodi da je dijaspora u Danskoj, kad je u pitanju Srbija, organizovana u pet udruženja – „Balkan“ iz Frederiksverka, „Milenijum“ iz Hileroda, „Timok 98“ iz Hileroda, „đerdap“ iz Nestveda i „đurđevdan“ iz Odensea.
– Ranije je u Danskoj bilo više asocijacija naših građana, ali se jedan broj zbog nedostatka interesa, entuzijazma i internih sukoba ugasio. Trenutno, na primer, nije aktivno nijedno udruženje crnogorskih građana, kojih prema našim procenama ima oko 2.000 i žive uglavnom u okolini Kopenhagena. Ovakva udruženja su svakako spona, kako među našim građanima ovde, tako i sa predstavnicima danskih institucija, posebno na lokalnom nivou – priča Radulović.
On iznosi da su državljani SCG uglavnom dobro integrisani u dansku sredinu i dodaje „katkad i previše dobro, uzimajući u vidu da mnoga naša deca ne znaju srpski jezik“.
– Ovde je već sada četvrta generacija naših ljudi, a praktično od treće generacije imamo problem sa znanjem ili, bolje reći, poznavanjem maternjeg jezika naše dece. U potpunosti su uključeni u obrazovni sistem. Svaki stranac na danskoj teritoriji, koji ovde legalno boravi, ima uglavnom ista prava kao i prosečni Danac, ali i obaveze. Imigracioni, odnosno posebno integracioni problemi sa kojima se suočava danska država kada su u pitanju pojedine etničke zajednice nisu prisutni kod naših državljana. Nažalost, prilikom uvođenja nešto rigoroznije imigracione politike pre par godina, posebno u domenu obrazovanja, i našim građanima ukinuto je pravo na finansiranje dopunskih škola na srpskom jeziku, što će zasigurno dodatno uticati na inače oskudno znanje srpskog jezika – smatra Radulović.
Po sporazumu o readmisiji koji je potpisan između Danske i SCG, državljani SCG koji su nelegalno boravili na danskoj teritoriji ili su ovde zatražili azil, a pri tom su odbijeni, podležu obavezi repatrijacije iz Danske u SCG.
– Dosad je na ovaj način Dansku napustilo nešto manje od 1.500 osoba. Teško je proceniti koliko ih ovde i dalje boravi na crno. Danska je mala zemlja sa oko 5,3 miliona stanovnika. U pitanju je najstarija monarhija u Evropi, sa relativno nacionalno homogenim stanovništvom. Problem, uslovno rečeno, po dansko društvo predstavljaju oni imigranti koji nisu voljni da se u punoj meri integrišu, odnosno štrče van sistema u svakom pogledu, kulturološkom, jezičkom, obrazovnom, na tržištu rada, gde se državljani SCG zasigurno ne mogu uzeti kao primer. Otuda i njihov uglavnom dobar odnos sa danskim institucijama i građanima, zbog čega se slobodno može reći da su uglavnom integrisani u dansko društvo – objašnjava Vladimir Radulović.
