LOBIRANjE I UTICAJ NA
JAVNO MNjENjE U AMERICI
Za osiguranje opstanka
Srpski kongresni kokus ne može da funkcioniše bez lobista i pi-ar firmi, a ove moraju da budu angažovane i plaćene iz Beograda
Lobiranje je od izuzetno velikog značaja za Srbiju sada i ubuduće. Nesreće i događaji iz nedavne prošlosti su jasno pokazali da je nerazumevanje, nenamerno ili namerno zanemarivanje ovog esencijalnog zadataka u Beogradu bilo sudbonosno i katastrofalno za srpski narod.
Kod Srba van Amerike, postoji neodgovorno i neobično neznanje o suštini „lobiranja” u Vašingtonu i uticanju na američko javno mnjenje.
Neophodno je da građani Srbije i odgovorne vođe na čelu države razumeju kako se lobiranje obavlja i koji su činioci tog važnog procesa koji je, na primer, osigurao opstanak Izraela, očuvao Kipar za Grke, pomogao Jermeniji da preživi, Britaniji da održi posebne veze sa Amerikom, itd.
Postoje pasivni i aktivni činioci, to jest prvi na koje se utiče, i drugi koji nastoje da utiču i ubede prve da je izvesna politika dobra ili loša.
Evo ko su pasivni činioci: sa američke strane su (a) institucije Kongresa (Senat i Donji dom) i vlada sa predsednikom na čelu. One su uglavnom „predmet lobiranja” i (b) „javno mnjenje” koje je ogromno širok pojam, ali svakako uključuje: medije, poznate ličnosti u javnom životu i izvestan broj akademskih institucija i nevladinih organizacija koje imaju uticaj na formiranje mišljenja u gore spomenutim institucijama.
Kako se lobira i utiče na ove dve grupe gore spomenutih činilaca koje formiraju i sprovode američku spoljnu politiku? Početak i činilac bez koga se ne može efikasno lobirati u Vašingtonu jeste sam Beograd.
Ukratko, ovo su aktivni činioci i bitni preduslovi za i efikasno lobiranje: (1) precizno i jasno uspostavljeni ciljevi nacionalne politike u Beogradu koji se artikulišu prema „pasivnim” činiocima u Americi, (2) jaka i poznata firma za lobiranje u Vašingtonu, (3) jaka i uspešna firma za uticanje na javno mnjenje i (4) motivisana i informisana američko-srpska dijaspora.
Cilj drugog faktora (firme za lobiranje) jesu direktno američka vlada i Kongres; cilj trećeg faktora jeste javno mnjenje u Americi, ali sa stalnim usklađivanjem i sinhronizovanjem svog rada sa Beogradom i američko-srpskom dijasporom. četvrti činilac su Amerikanci srpskog porekla (glasači i donatori na američkim izborima), organizovani oko crkve, svojih društva i organizacija, kao i poznati pojedinci. Oni imaju ključnu ulogu u formiranju pozitivnog stava Amerike prema Srbiji. Uglavnom rade sa lobistima i pi-ar firmom, ali istovremeno i direktno sa svojim kongresmenima ili Kongresnim srpskim kokusom.
Sve to mora da funkcioniše kao jedan prvoklasni simfonijski orkestar kojim diriguje jedna mala grupa izuzetno sposobnih i upućenih ljudi u Beogradu. Oni moraju da imaju potpuno otvoren prilaz vrhu vlasti (predsedniku i premijeru ako treba) i oni su taj dirigent koji rukovodi orkestrom. Note muzike pišu vlada i drugi činioci nacionalnog konsenzusa po pitanjima i predmetima lobiranja u Vašingtonu. Ova grupa takođe mora da ima pravilne kontakte i intenzivnu komunikaciju sa dijasporom.
Naravno, sve ovo mora da bude striktno u okviru američkih zakona za ovakve poslove i aktivnosti. I, prirodno, svi ovi napori kada se organizuju uopšte nemaju i ne smeju da imaju bilo kakve veze sa promocijom bilo kog vođe ili političke stranke u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo je sveopšti nacionalno-državotvorni posao.
Iz prethodnog izlaganje je jasno da Srpski kongresni kokus ne može da funkcioniše bez lobista i pi-ar firmi, a ove moraju da budu angažovane i plaćene iz Beograda. Takođe, američki Srbi moraju da budu motivisani i koliko-toliko organizovani za ovaj važan posao. Primera ima mnogo od drugih dijaspora, kao što su grčka, hrvatska i naravno albanska. Te dijaspore su izuzetno motivisane i predano rade po jasno definisanim nacionalnim ciljevima.
Od srpskih glasača u SAD se očekuje da budu u kontaktu sa svojim poslanicima, da ih informišu o temama i inicijativama koje lobi i pi-ar firme „guraju” u Vašingtonu, da traže njihovu podršku za te inicijative i tome slično. Naravno, od američkih Srba se takođe očekuje da u okviru zakona daju pomoć u američkim izborima – kako dobrovoljni rad, tako i novčane priloge za političku kampanju poslanika u kokusu.
Pogrešno se piše u Srbiji kako kongresni kokus treba da bude nagrađen. Potpuno pogrešno. Niko ne može i ne sme po zakonima da plaća kongresni kokus. Niti bi članovi (poslanici) to trpeli, jer oni žele da formiraju nezavisne stavove. Kokus je sastavljen dobrovoljno od poslanika svih stranaka koji su zainteresovani za specifičnu državu ili problem, ili region. Funkcioniše nezavisno, ali prima informacije i razmenjuje mišljenja prvo sa svojim glasačima, a onda sa lobistima srpske države u Vašingtonu. Kada pitanje takve države ili regiona dođe u Kongres, onda ovi poslanici vode glavnu reč.
Postoje i pogrešna objašnjenja o finansiranju lobiranja. Novac mora da dođe iz Beograda, od vlade i iz budžeta. Vlada može da traži privatne izvore, jer konačno ima vrlo bogatih srpskih posleratnih tajkuna. I njima treba dati priliku da se nesebično oduže otadžbini bar na neki način.
Miroslav Majkl đorđević
Počasni predsednik
Kongresa srpskog ujedinjenja
