Na Internet pretraživaču klikneš „bumba ljubinje“ i evo te na američkom imigracionom sajtu, u Knjizi imigranata. čitaš imena LJubinjaca koji su se početkom 20. veka useljavali u Ameriku. Ne znaš za njih, izuzev o ponekom, iz priča starijih. Mnogi se nikad nisu ni vratili. Onog Bumbu danas niko i ne poznaje. Ovde, u LJubinju, arhive o onima koji nisu znali ni reči engleskog, ni da plivaju, a opet su se odlučivali da preplove Atlantik nemamo.
Osvanuli u NJujorku
Samo u jednom danu 15. maja 1903, u američkoj Knjizi imigranata na strani broj 31 u luci NJujork upisani su LJubinjci: Jovo Samardžić, Nikola Popović, Ivan Nikolić, Risto Mićić, Luka ćuk, Obren Mrkajić i Vasilj ćorović! Niko od njih nije bio stariji od 21 godine.
Oskudica krasa, preteća glad, strah od austrougarske mobilizacije bili su jak „motor“ koji ih je vukao na drugi kontinent i kakvom-takvom nadom da bi jednom moglo biti bolje. čudna pletilja sudbina plela je oko njihovih imena neobične priče. Poput ove o Jovanu Rudanu iz ljubinjskog sela Bančića koji je 1902, da bi izbegao služenje u austrougarskoj vojsci, rešio da ilegalno, preko Crne Gore, dođe do primorja, domogne se nekog broda koji plovi u Ameriku. Uspelo mu je da se u Zelenici zavuče u prostor za ugalj, na jednom od takvih, da bi se tek nakon dva meseca iskrcao u San Francisku. Tamo je Jovan radio na utovaru i istovaru brodova, što je iziskivalo velike fizičke napore, a donosilo malu zaradu. Zbog toga je često menjao radna mesta tokom 12 godina, a najduže se zadržao u čikagu, u fabrici za izradu avionskih cilindara.
Veza sa zavičajem
Jovan Rudan je bio član Srpskog sokolskog društva u Sinsinatiju, Ohajo. Dopisivao se sa zemljacima iz starog kraja – Novicom Miloševićem iz Uboska i Dušanom Kozićem iz Krajpolja, koji su bili članovi solkolskog društva u Los Anđelesu, Kalifornija.
Kad je izbio Prvi svetski rat među prvima se javio u dobrovoljce za odbranu otadžbine. Sve vreme rata proveo je u dobrovoljačkom odredu Vojina Popovića – Vojvode Vuka. Bio nosilac Albanske spomenice, Srebrne medalje „Miloš Obilić“ i Medalje za odbranu otadžbine. Dva puta je ranjavan – na Kajmakčalanu i čemerniku. Od teškog ranjavanja dumdum metkom u borbi sa Bugarima nosio je doživotne posledice. Lečio se u Francuskoj, ali nije dao doktorima da mu odseku ruku: „Kakva god bude, moja je, bolja je od proteze!“
Oženio se Anicom Janjić iz Bančića i sa njom imao sedmoro dece. Odselio se u Banat i tamo se sa porodicom, na osam i po jutara dobrovoljačke zemlje, nanovo skućio. Na bivšem imanju grofa čekonjića živeo je sve do smrti, 1971. godine.
Samo, dakle, jedan slučaj, jedna priča, sakrivena iza imena što ih otkrijete na rečenoj stranici kad na pretraživaču kliknete „bumba ljubinje“. A Bumba u LJubinju danas nema. Ima, međutim, nešto drugo. Nešto što sve vreme traje u ovom južnom, kraškomi migratornom kraju: iseljavanje, selidbe, odlasci u beli svet i u ponečem slična drama onoj s početka prošlog veka, samo u drugim kostimima!
Rođak u Velingtonu
I na Novom Zelandu, u Velingtonu, odavno živi jedan Rudan iz zaseoka Duboke, čijeg se imena ovamo u krasu ne mogu setiti, ali znaju da je u daljem srodstvu sa onim opisivanim Jovanom Rudanom! Stigao i on nekim brodom, polovinom prošlog stoleća na Novi Zeland, i ostao, očito zauvek.
Evo, otkako je zahladilo, gradićem osviću plakati s pitanjem: „Zašto želim da budem u Americi?“. I odgovorom: „Zato što želim da putujem i radim u Americi“, kao i porukama za mlade šta sve treba ispuniti da im se ostvari taj san, da bar neko vreme provedu učeći i radeći u SAD. U istoj glavnoj ulici, Svetosavskoj je i fotokopija obaveštenja za koje niko ne zna koliko je tačno i pouzdano, ali koje kaže: „Na godišnjoj konferenciji Udruženja turističke industrije Novog Zelanda, koja je održana od 19. do 21. septembra 2005. u Oklandu, u okviru planirane turističke strategije do 2010, objavljen je podatak da će novozelandskom turizmu biti potrebno oko 120.000 novih radnika (17.250 godišnje) kako bi se pokrile najprofitabilnije izvozne delatnosti ove zemlje. Traže se stručnjaci za područja softvera, finansijskog menadžmenta, menadžmenta planiranja, analitike preduzeća, razvoja proizvodnje, prodaje, prevođenja…
Traže umne glave
I još nešto u vezi s plakatima: pre jednog veka njima su iz Hercegovine odvlačili fizičke radnike i majstore, dakle zlatne ruke, a ovim novim iz Hercegovine traže obrazovane – umne glave!
I opet mladi iz Hercegovine odlaze. Pa i ne samo mladi: u najnovijoj predstavi ljubinjskog Pozorišta mladih „Gimnazijalac“ i deda LJuban uči engleski da bi se sa unukom iselio u Ameriku! Zasad je to samo komedija „Gou in Amerika“, koju su napisali lokalni gimnazijalci. Ali, pozivi i plakati nisu komedija. Kao ni onih 547 lica koji u malom gradiću gotovo beznadežno čekaju na birou Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske ne bi li dobili kakav posao.
