„Politikina” vest da je Džek Abramof, koji je u Sjedinjenim Državama optužen za potplaćivanje kongresmena, prvo lobističko iskustvo stekao radeći za vladu Crne Gore, izazvala je pravu buru u Podgorici. Prvo je reagovala opoziciona Srpska narodna stranka, navodeći da je Abramof „jedan od glavnih lobista za crnogorsku nezavisnost”. „Njegov prvi i centralni političko-lobistički posao bio je u vezi sa kvazidržavnim projektom i zaštitom imuniteta Mila đukanovića”, izjavio je portparol SNS Dobrilo Dedeić.
Na te optužbe vlada Crne Gore odgovorila je da je reč o dezinformacijama, da „Abramof nije lobista Crne Gore, niti je sa njim ikada potpisan ugovor o lobiranju i predstavljanju Crne Gore u SAD”. Tako se jedna američka afera, istina s balkanskim tragovima, na samom Balkanu pretvorila u mali propagandni rat pred referendum o samostalnosti manje članice državne zajednice. U takvim ratovima prvo stradaju činjenice.
Zato, evo tih činjenica još jednom. Tačno je da sa Džekom Abramofom nikada nije potpisan ugovor o lobiranju i predstavljanju Crne Gore u SAD, ali to ne znači da on nije radio za Podgoricu. Ugovor je, naime, potpisan s firmom „Preston Gejts Elis” iz Sijetla, koja u Vašingtonu ima ogranak koji se bavi lobiranjem. Abramof je u to vreme (1995) radio za pomenutu firmu, a kako je za „Politiku” rekao Ratko Knežević, nekadašnji šef Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu, na tada mladog Abramofa vladu u Podgorici uputio je iskusni lobista Džulijus Kaplan. Uostalom, podatke je lako proveriti. Svi lobisti moraju da se registruju u američkom ministarstvu pravde. U avgustu 1995. u tom ministarstvu kao zvanični lobista Republike Crne Gore registrovana je firma „Preston Gejts Elis i Ruvelas Mids”. Vlada u Podgorici angažovala je američku firmu u kojoj je radio Džek Abramof za „pravne i druge poslove i lobiranje”. Dakle, nije tačno da vlast u Podgorici nikada nije sarađivala s Džekom Abramofom. Uostalom, o saradnji s njim svedoči i Ratko Knežević, koji je u to vreme blisko sarađivao s danas optuženim lobistom.
Posle Abramofa, lobiranje za Crnu Goru preuzeo je Greg Hilton, koji je bio i izvršni direktor Fondacije nacionalnog kokusa za bezbednost, iste one organizacije koja je u Podgoricu 1996. dovela delegaciju koja je pratila izbore. U toj delegaciji (put je po saznanjima „Vašington posta” sponzorisala ta fondacija, povezana s Abramofom) bio je i kongresmen iz Ohaja Robert Nej, ključna figura afere s podmićivanjem američkih zakonodavaca. Vlada Crne Gore u svom saopštenju tu posetu danas tumači ovako: „U okviru bilateralne saradnje sa SAD, Crnu Goru kao i ostala područja u regionu u više navrata su posećivali predstavnici Kongresa SAD – senatori, kongresmeni i staferi, a poseta kongresmena 1996. bila je i u vezi sa posetom Srbiji, odnosno Beogradu i podrškom demokratskim snagama Srbije.”
Zanimljivo je da je Greg Hilton, kako kažu izvori iz Kongresa, prvu posetu Mila đukanovića Vašingtonu krajem devedesetih reklamirao kao dolazak čoveka „koji mrzi Srbe i Miloševića”.
Kasnije se broj lobista koji rade za Crnu Goru povećao, tako da je neke firme angažovalo ministarstvo inostranih poslove te republike, neke vlada, a neke „Republika Crna Gora”, kako je navedeno u registracijama pri američkom ministarstvu pravde. Međutim, svim tim firmama zajedničko je da treba da rade na promociji Crne Gore i na političkim odnosima Vašingtona i Podgorice.
