Ime Borivoja M. Karapandžića poznato je onima koji čitaju srpsku štampu u dijaspori i otadžbini. Objavio je trideset knjiga (na srpskom i engleskom jeziku) i bezbroj članaka u 60 godina boravka u dijaspori. Rođen 1921. u Valjevu, školovan u Bijeljini i Šapcu, radio u Centralnom presbirou Predsedništva vlade, blizak saradnik generala Milana đ. Nedića (1941-1944). Sa Srpskim dobrovoljcima se povukao u Sloveniju, zatim u Italiju gde je uređivao „Šumadijski vesnik i „Pod maslinama“, bio suosnivač „Srpskih novina“. U Nemačkoj, u logoru, izdavao „Vihor“ i „Bilten za politička i kulturna pitanja“ koji prerasta u „Iskru“. U njoj je bio prvi urednik 1949. u Lingenu na Emsu, u Nemačkoj. („Iskra“ izlazi i danas, u Engleskoj, glavni urednik: Vladimir Ljotić). Sa suprugom, beograđankom, 1950 emigrirao u SAD (Klivlend, Ohajo). Podigli su petoro dece, i jednog sina izgubili rano. B. Karapandžić je u SAD završio Zemljišnu inženjersku školu i radio kao geometar (1960-1988), istovremeno razvijajući široku publicističku delatnost. Objavljuje mahom istorijsku, dokumentarnu građu i književnost. „Književni vesnik“ uređuje 44 godine.
Još 1976. u Minhenu, Novinsko-izdavačko preduzeće „Iskra“ objavilo je Karapandžićev Dnevnik jednog emigranta, koji opisuje život i rad ostataka Kraljevske jugoslovenske vojske van Otadžbine u Eboliju u Južnoj Italiji i u Munster Lageru u Zapadnoj Nemačkoj. Dnevnik se završava julom 1947. godine kad je autor uhapšen od Engleza s tim da bude, s ostalima, izručen tadašnjoj Jugoslovenskoj vladi. Upravo toga 22.jula 1947, na celoj Britanskoj zoni u okupiranoj Nemačkoj (na zahtev Brigadira Ficroja Mak Lina, Šefa vojne misije u Vrhovnom štabu Partizanske vojske), 156 ljudi iz raznih logora (polovina iz Šumadijske divizije bivšeg Srpskog dobrovoljačkog korpusa), prebačeno je u kažnjenički logor u Munster Lageru, nazvan „Ipsilon“ . O životu u tome logoru piše Karapandžić u svome dnevniku Pod znakom ipsilona, objavljenom (po prvi put) u Beogradu 1997. godine u Izdavačkoj kući „Obraz“.
Prvi deo knjige naslovljen je „Englezi hapse 140 jugoslovenskih rodoljuba antikomunista. Josip Broz Tito i Brigadir Ficroj Mak Lin potpisuju Bledski sporazum o predaji pohapšenih jugoslovenskom komunističkom režimu“. Drugo poglavlje naslovljeno je „Borba pohapšenih da bi osujetili predaju.“ Treći deo, „Epilog“, sadrži sledeće priloge: „Zauzimanje Srpskog centralnog narodnog odbora za srpske izbeglice u Evropi“, „Zasedanje Parlamenta velike Britanije – Donjeg doma“, „Zasedanje Ipsilonskog parlamenta“, „Apel 137 srpskih mučenika zatvorenih u Minster Lageru po traženju Josipa Broza Tita“, „Grupa Generala Damjanovića sada internirana u Logoru Minster“, „Zvanična lista Damjanovićeve grupe u Minster Lageru“ „Zvanična lista članova Damjanovićeve grupe Jugoslovena zadržanih u Munster Lageru koji nisu identični sa traženim kvislinzima i izdajnicima“ i „Oko Valjeva i u Valjevu“.
Naslovi poglavlja izričito kažu o čemu se u njima govori. Sam Dnevnik je, kao i druge knjige B. Karapandžića, pisan s namenom da ostane kao dokumenat. U tom cilju, detaljno se opisuje logor (uz dva crteža kao ilustracije), obrazlažu se uslovi života i unutrašnja organizacija. Da se stiša uznemirenost i što bolje organizuje život, pristupa se osnivanju zadruga i Narodnog Univerziteta s predavanjima iz istorije i diplomatije Srbije i duhovnim temama, čitanje korisnih knjiga, formiranje skromne biblioteke, časovi stranih jezika, pokretanje časopisa „Ipsilon“. Dobija se dozvola za dobijanje dnevne štampe i logorske pošte. Tako čitajući „Amerikanski Srbobran“ saznaju dragocene vesti „spolja“. Upravo u „Amerikanskom Srbobranu“ autor će postati stalan saradnik (od 1950-51) punih 55 godina, do danas. Postepeno i engleska uprava logora pokazuje čovečnije odnose sa logorašima, naročito kada počnu interesovanja i posete engleskih uglednih verskih i političkih ličnosti ( Poslanika Donjeg doma britanskog parlamenta i Laburističke stranke, Dika Stoksa, naročito). Zatvorenici se, sa svoje strane, svesno trude da održe disciplinu, red i uzornu čistoću.
Dnevnik beleži i prepisku koja svedoči o naporima (logoraša i njihovih simpatizera „napolju“) da upoznaju javnost sa optužbama i objasne da nisu ratni zločinci nego dobrovoljci koji nisu sarađivali s okupatorom nego se borili protiv njega. član 12. Bledskog sporazuma predviđa hapšenje svih emigranata koji su „sarađivali s neprijateljem“.Pošto se taj pojam ne definiše, pod ovaj član mogu doći svi ljudi koji su samo i jedino antikomunisti – komentariše Jakov Ljotić. Autor objavljuje i skicu njegovog portreta olovkom od logorskog umetnika Brane Krstića. Ljotićev detaljni komentari razaslani su prijateljima, pošto javnost nije još bila upoznata s tekstom Sporazuma. Najčešće posredno, uspostavljeni su i brojni pismeni kontakti: sa Kraljem Petrom i Kraljicom Aleksandrom, francuskim književnikom Fransoa Morijakom, Ernestom Bevinom, britanskim Ministrom Spoljnih poslova (preko Poslanika Donjeg doma g. Stoksa), poglavarom Anglikanske Crkve Arhiepiskopom Kenterberijskim preko Vladike dr. Irineja đorđevića i dr. U međuvremenu Komisija počinje rad na ispitivanju krivice.
„Veliku radost nam pričinjavaju pisma koja nam svakodnevno stižu sa raznih strana. U njima se ogleda ogromna ljubav naših drugova prema nama Ipsiloncima. Svako od njih se trudi da u granicama svojih mogućnosti doprinese da nam život ovde olakša i da se povoljno okonča naše zatočenje…Pošto su sva ta pisma divna po sadržini, stariji drugovi su rešili da se sva unesu u jednu posebnu svesku, kako bi se sačuvala i kako bi jednoga dana bila svedočanstvo prevelike drugarske ljubavi jedne mladosti prema svojim zatočenim drugovima…stav vođstva…mi u Ipsilonu moramo da krja izdržati. Misli naše radi, drugova naših radi i budućnosti radi, mi moramo biti ponosni što je nama palo u delo da branimo našu borbu i naše žrtvovanje za dobro naroda, Kralja i Otadžbine…naši životi ne pripadaju nama, već velikoj misiji koja nas je pokrenula u borbu i na žrtvu…Svima treba služiti za primer kako se treba boriti i žrtvovati za svoj narod i svoju Otadžbinu kroz veliku Misao koju u srcima nosimo!“
U tom smislu, Dnevnik beleži podizanje morala, bodrenje i slogu. Redovno se odlazi na večernje i nedeljne službe u skromnu kapelu, posti se i obeležavaju se praznici uz pomoć odanog protojereja Steve Prostrana koga ni starost ni teška srčana mana nisu sprečavali da bude neumorno na službi drugima. Jedan crtež olovkom, Brane Kostića, pokazuje lik toga cenjenog pastira o kome autor često govori s divljenjem. Smatra ga zaslužnim za održavanje vere i nade u pravedan ishod njihovih stradanja. Iako je dnevnik pisan rukom jednog borca koji sebi ne dozvoljava duševnu klonulost i beznađe, ipak se po emotivnosti izdvajaju dva napisa, oba iz oktobra 1947. godine (kada je autoru bilo 26 godina), naslovljena „Žalost duše“. Prvi je o tuzi sužnika, ne zbog toga što je nepravedno zatočen i što ljudi od njega očekuju da bude jači od Isusa pred raspeće, nego zato što u ljudskim srcima nema ljubavi za Istinu ni sada kao što je nije bilo ni u vreme Isusovo. Ne plače sužanj zbog sudnjega časa već zato što i danas Pilat pita „Šta je Istina?“ Ipak, jači je ovaj sužanj duhom i verom od onih ljudi koji su na slobodi, jer veruje u Carstvo Božje koje nije od ovoga sveta.
Drugi napis „Žalost duše“ nastao je kad je autor saznao da mu je, u brizi i iščekivanju, naprasno, od srčanog udara, preminula majka a on ne može ni sveću da joj zapali. Sva trojica sinova, u isto vreme, bila su daleko od nje i nije znala da li će ih ikada ponovo videti.
Kada se sve uspešno okončalo i mnogi počeli da napuštaju „Ipsilon“, decembra 1947, zabeleženi su komentari kao:“ Ipsilon je logor gde čovek posle četiri meseca sedenja gubi strpljenje, gubi živce i veru u postojanje Pravde. Ovde samo najjači izdržavaju“. Autor komentariše:“ Ipsilon je bio i ostao najveća škola žvota u kojoj smo, Božjom opomoću, stekli duhovni vid. To je najveličanstveniji uspeh koji nam je Ipsilon dao!“ Do kraja aprila 1948. godine i ostali zatvorenici su ili pobegli podzemnim hodnikom ili su oslobođeni . Samo jednog kapetana Englezi su predali tadanjoj Jugoslovenskoj vladi. Razlog – nepoznat.
Pod znakom ipsilona je dnevnik-dokumenat o burnim vremenima iz naše nacionalne istorije i uslovima u kojima se razotkriva ljudska priroda ne samo na ličnom planu nego i daleko širem, društveno-političkom, nacionalnom i internacionalnom. Bez obzira na lična ubeđenja čitaoca, ovo je poučna knjiga jer navodi na dijalog sa sobom i sopstvenom savešću, zadirući u večne duhovne i filosofske teme života i smrti, smisla ljudske egzistencije, služenja Misli i Otadžbini, dilemi između ovozemaljskog i nezemaljskog carstva, i mesta vere, ljubavi i nade u svakidašnjem životu, naročito u odsudnim trenucima.
