U masi promocija novih knjiga srpskih pisaca iz svih delova sveta, na Sajmu knjiga 2005, na štandu Ministarstva za dijasporu, istakao se književni portret dr. Mile Alečković iz Pariza. Rođena u Beogradu, klinički psiholog i pisac, doktorirala je na Sorboni radom Pojam nesvesnog u savremenim psihološkim teorijama. Specijalizuje u Francuskoj oblast antropološke psihijatrije i borac je za prava Srba u svetu i u matici, u okviru Zajednice Srba Francuske i Svetske srpske dijaspore. Urednik je biblioteke Slovo Srba u Svetu u okviru „Gutenbergove galaksije“. Predstavljena je njena knjiga Pojam nesvesnog u savremenim psihološkim teorijama (na francuskom) i zbirka etnopsiholoških eseja O domu i iskonu (Beograd: Gutenbergova galaksija, 2002), spoj visoko stručnog i duboko ličnog u stilski briljantnim učenim i poetskim tekstovima. Vrlo aktuelna je i zbirka satiričnih, ekspresivnih i istorijsko-analitičkih političkih eseja Ko to priča o Evropi?(Novi Sad: Orfeus, 2005) zbog kojih je nazvana autentičnom Srpkinjom i Evropljankom, našom Evitom Peron.
Već prvi esej, čiji naslov je „Izbeglička odiseja, od komunizma do liberalizma: nismo mi roba!“ pokazuje odlučnost i čvrst stav u rečniku i tonu. Radi se o „dijaspori,“ reč istovremeno stara i nova, strana. Oni koji žive van otadžbine dobijaju novo ime svaki put kad se promeni politička klima u matici. Autorka daje jednu brzu „psihološku kartu“ tih lica koja se ili sažaljevaju, ili mrze kao neprijatelji, ili im se prosto zavidi (jer trava izgleda zelenija u tuđem dvorištu) pa ih treba iskoristiti kad god je moguće. Ta lica su, autor obrazlaže, „i za stare i za nove vladare, sve samo ne deo istog srpskog naroda kao i onaj unutar otadžbinske granice. Pravo na politički glas dijaspore nije prestajalo da biva traženo i obećavano, kao da je to pravo trebalo dobiti. Kao da nije bila reč o oduzetom pravu koje je odavno postojalo.“ Već ovde, u samom uvodu u knjigu Mile Alečković, čitalac ima priliku da se legitimiše pred samim sobom, da se suoči s pitanjem ne ko je dijaspora već ko je on/ona lično, u odnosu na dijasporu. Koja je vaša definicija, vaše viđenje dijaspore? Na pitanje; Pa zar smo mi roba? Mila Alečković odgovara; „Možda, u stvari, jesmo bili roba…Evropska, američka, australijska, afrička, azijska.“ I zaključuje da smo vraćeni na „najjednostavniju od svih ideja koje su postojale: Ministarstva za dijasporu, naše velike romantične, nostalgične ambasade u zavičaju.“ Zaključuje: Želeli bismo da ona bude trajna, nerđajuća, kao što su trajne sve dobre vanpartijske institucije,“ jer će Srbi postojati „posle svih vrteški srpskog političkog zemaljskog vašara…postojaće naše seobe u oba pravca: rasejanja i sakupljanja…Jer upravo mi smo deo večnosti.“
Eesej „Kada se vratimo“ govori o novonastaloj klimi u zemlji, o demokratiji koja se i dalje doživljava kao apsolutna sloboda,“onako kako je ni Bakunjin ne bi sanjao“ ili „još pogubnije, kao ekstrem u suprotnom pravcu od bivšeg komunizma.“ Autor slika političku scenu otadžbine kao „bahatost zemaljski, materijalno i vulgarno bogatih lica kratkog daha i pomućenog duha, umesto slave obrazovanih, čija reč ostaje u večnosti.“ Ona dalje upoređuje vrhove umne politike u Evropi i severnoj Americi i kaže da u Evropi u te vrhove nije mogla prodreti osoba s porodičnom anamnezom epilepsije i alkoholizma. Zaključuje da „vreme u kome će obrazovana srpska dijaspora zaplivati na političkoj sceni još nije došlo.“ Promovišući skromnost i poštenje kojim su se odlikovale, u daljoj prošlosti, vođe i u našoj zemlji i u Evropi, ukazuje da naša tranziciona štampa ne zna u kakvim je skromnim vojnim košuljama živeo državnik De Gol da bi Francuzima dao uzor brzog biološkog i psihološkog oporavka, niti kako je živeo Fransoa Miteran izvan razmetljive buke površnog i histeričnog simuliranja života, u malom stanu latinskog studentskog kvarta u Parizu.
Proročkim tonom izjavljuje da će jednog svetlog i svečanog dana, program srpske evropske obrazovane dijaspore dobiti na političkoj sceni otadžbine status koji mu, po volji nebeskih sila, pripada, i bez straha proglasiti svojih deset zapovesti. Tih deset zapovesti dovoljan su razlog da se ova knjiga pročita, prečitava i o svemu tome razmišlja. Autor je poznavalac istorije Srbije, Evrope i sveta, svestrano obrazovana osoba koja ima na srcu sudbinu svoje nacije. Ono što je predložila u tih deset zapovesti je mudro, časno i pošteno. Ne prihvata pohlepu, žeđ za vlašću i bogaćenjem. Esej završava rečima:
„Izabranog sudbinskog dana, kao i onoga kada smo po tajnoj biografskoj zapovesti otišli, istom naredbom gonjeni, unutrašnjom silom gurnuti u pravcu otadžbine, Stradije ili srećne Srbije, …vratićemo se.“
U eseju „Srbijo, davno si zaspala…“slika se Srbija još uvek, većinski, grupno uspavana, „neravnomerno hrče ne čuvši u snu samu sebe.“ Na političkoj sceni su i dalje „stari“ ali bi hteli da izgledaju kao preobraženi i „novi“ pa se, kao u dečjoj igri stolica, samo razmenjuju mesta. Autorka se, doduše, poslužila živopisnijim poređenjem iz života odraslih: „Partijska (odnosno višepartijska) igra liči na dosadnu onaniju…“ Govoreći o ljudima iz dijaspore, Mila Alečković naglašava: „Mi koji iz drugih zemalja dolazimo u maticu da se u javnosti oglasimo, nemamo isprljane ruke, srce ili savest. Nigde nismo bili, ni na jednom prestolu sedeli, ni u jednoj fotelji umovali…Ništa nismo prisvojili, nigde „ostvarili zemaljsku dobit“, nikakvu tajnu, niti zlatan kamen utajili…“ Govoreći o tome da se srpskom rasejanju zamera što je neujedinjeno (zar je u matici drugačije?), kaže: „Pričati o razjedinjenosti u stvari znači nesvesno tražiti povratak duha svrgnutog jednopartijskog sistema.“ Zaključuje da moralno čisti ljudi iz dijaspore mogu biti korisni bez opasnosti da će želeti večno da ostanu na položaju. Već zato što su moralni, oni imaju osećanje mere kada treba da se povuku. „U Srbiji je ostavka, takoreći, nepoznata politička kategorija.“ Na kraju izlaže šta rasuti i sakupljeni po svetu Srbi svih zemalja globusa žele:“ Srbiju slobodnih ljudi, koji će ravnopravno učestvovati u svetskoj deobi pravde. Srbiju u kojoj pesnici neće prezirati privrednika niti privrednik pesnika i filozofa. Srbiju u kojoj će političari biti siromašniji od lekara…Mi smo oni koji su imali hrabrosti da iz rodnog uvenulog vrta odu, sanjajući o drugačijoj i zdravijoj vegetaciji. Zalivali smo, ipak, to parče zemlje iz daleka. Možda ćemo, danas ili sutra, skupiti hrabrosti da se na zalečenu zemlju našega detinjstva vratimo.“
„Ni jedno-partijska država, već država jedno-partija.“ je sledeći esej koji počinje s konstatacijom da je prva faza optimizma, zanosa i svrgavanja režima trajala kratko. Sledeći talas…rasula i povratka na partijski sitem…odsustva države…“ čvrsto opredeljenih za Evropu, ocenjuje kao najgori od svih mogućih sistema gde cela državna ministarstva „kontroliše“ jedna politikantska stranka. Autorka poređuje Srbiju septembra 2005. godine sa francuskom četvrtom republikom pre dolaska de Gola na vlast. „u tom sistemu nema poštenih ni nepoštenih stranaka, ili poštenih i nepoštenih ljudi…jer je sam sistem ogoljeno nepošten.“ Esej završava pitanjem: „Nije li za našu otadžbinu bolje da kopira dobrog slikarskog majstora, umesto da brlja i maže po lošem početničkom platnu?“
U eseju naslovljenom „Autoput Evrope: visi jedino Dali“ slika se politička scena današnje Srbije u kojoj „svetovni namesnici, ali najviše uzurpatori viču, galame, mole, grde, prete…grle supruge, kćerke, babe i dede, dižu na ruke decu…
Umesto da čuvaju energiju nužnu za monoton i naporanm rad u podizanju unakažene, kao vrabac očerupane, osiromašene, utihnule, u depresivni san utonule zemlje…Događaj liči na moralni striptiz. Gledaoci će u svakom od slučajeva biti prevareni.“ Upoređujući ovaj trenutak sa „tranzicionim“ trenutkom i francuskoj istoriji, autorka zaključuje da se „zalaskom revolucionarnog sunca na horizontu“ zatvara pun krug, sve smiruje i čovek ponovo postaje umno biće. „Na jedan drugi, viši i svesniji način, on se okreće čitavom kosmosu.“
„I mi igramo (srpski) rulet“ je esej koji govori o stavu srpske dijaspore u ovom istorijskom trenutku. „Bog vidi, ali čeka,“ govorio je Tolstoj. Tako „Srbi u rasejanju, parija narod, po prvi put deluju kao srpska internacionalna krizna grupa.“ Po rečima Sartra, „Intelektualac je na vlasti, iako mu niko nije dao mandat.“ Srpsko-evropski-novo-degolistički pokret sa oko pet hiljada srpskih doktora nauka „reaguje na sve što je danas vezano za dijasporu…Ne plaši se straha. Ne plaši se kastracije.“ Autorka savetuje upoznavanje svetske situacije i
položaja pojedinih grupacija u njoj. Ističe važnost naziranja „koje bahate svetske grupacije stoje iz glavnih statua slobode, odnosno brojnih voždova u državi matici“. Citira markizu De Sevinje koja je još u 17. veku bila svesna da „Nema presude bez poznavanja pozadinske igre karata.“
U 28 eseja autorka je nagomilala ogromnu količinu podataka iz istorije, političke istorije, književnosti i umetnosti, iz skoro svih oblasti ljudskoga znanja, postavila niz pitanja, ponudila slične situacije kao primere drugih nacija, uvukla nas u dijalog sa njom ali još više sa nama samima, obavila jedan težak i veliki zadatak prikupljanja svih tih potrebnih podataka s kojima jedan čitalac teško da bi mogao da raspolaže bez dugogodišnjeg profesionalnog i naučnog, akribičnog bavljenja tom tematikom. Slikajući vladajuću konfuziju i metež na svetskom, ne samo našem istorijsko-političkom planu, ona nam nudi i sintezu, sigurno nas vodeći ka izlazu iz te krize na jedan pozitivan i optimistički način koji slavi život u stilu Anre Malroove misli: „Život ne vredi ništa, ali ništa nije vredno života.“ Nezahvalno je pisati, iz druge ruke, o ovoj knjizi u kojoj je svaka reč i svaka rečenica na mestu, iskazana s mnogo više znanja i poimanja situacije nego prikazivač. To je jedna od onih retkih knjiga s kojom se morate suočiti lično, s otvorenošću da vas nauči onome što niste znali, da vidite više od jedne mogućnosti u onome što već znate i da se osetite na kraju, posle razmišljanja, znatno svestranije informisanim i obogaćenim bez obzira koliko se u nekim pojedinostima slažete ili ne slažete sa autorkom. Ova knjiga vrvi zrncima vekovne mudrosti iz mnogih oblasti, prosejanih kroz jedan um uvežban u traženju naučne istine i razumne umerenosti u svemu; koji, istovremeno, zahteva ispravnost i poštenje u svim ljudskim aktivnostima, naročito kada se radi o odgovornosti upravljanja sudbinom naroda.
Da je autorka ove knjige eseja toplo i saosećajno biće koga sve rane njenog roda bole i njena duša s njim pati i grca, naročito snažno svedoči esej naslovljen „Pokosovski ciklus: Evropa u dimu, 17. mart“. On se ne može parafrazirati, ne sme se „prepričavati“ nego ga treba, kao molitvu, nasamo, lično doživeti. On je i katarza ove upozoravajuće knjige.
