Institucijama u Srbiji koje se bave usvajanjem dece godišnje se javi oko 10.000 parova iz matice i dijaspore koji su zainteresovani da postanu roditelji nezbrinutoj deci. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Srbije, tom bataljonu potencijalnih roditelja godišnje se pridruži i oko 100 stranaca. Zajedničko im je da dolaze iz najrazvijenijih zemalja sveta, kao što je, na primer, Nemačka. Sudeći prema podacima konzulata SCG u Minhenu, od momenta kada požele da usvoje dete iz srpskog sirotišta, ljudi iz srpske dijaspore najviše vremena provedu lutajući za – pravim informacijama. Kako svedoči konzul Olivera Starčević, do sada se ovoj instituciji nije obratila nijedna porodica, kako bi saznala pod kojim uslovima može da usvoji dete iz otadžbine, iako konzulat raspolaže preciznim uputstvima.
Spajanje porodice
U Nemačkoj, kao ni u ostalim zemljama Evropske unije, pred zakonom nema razlike između biološke i usvojene dece. Da bi se dete nakon usvojenja i dobijanja odgovarajućih dokumenata dovelo u Nemačku, mora biti mlađe od 14 godina. Do tog doba, naime, nema bilo kakvih smetnji da dete dobije boravišne papire u Nemačkoj, na osnovu „spajanja porodice“.
– Naši građani iz dijaspore moraju da podnesu zahtev za usvajanje jednog ili više dece u mestu u kome su prijavljeni u SCG. Zahtev se podnosi nadležnom centru za socijalni rad, a uz njega i određena dokumentacija. To su: izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu, prijava prebivališta, uverenje iz katastra. Tu je i nekoliko uverenja o ličnom statusu. Pre svih, lekarsko, da su budući usvojitelji psihički i fizički zdravi, pa iz suda, da nisu pod istragom, kao i uverenje da nisu lišeni roditeljskog prava. Centar za socijalni rad je dužan da odgovori na zahtev u roku od dva meseca od podnošenja zahteva za usvojenjem – napominje Olivera Starčević.
Stručni tim centra za socijalni rad u SCG je sastavljen od pravnika, psihologa i socijalnog radnika. Pre odgovora na zahtev potencijalnih usvojitelja, tim je dužan da razgovara sa potencijalnim roditeljima o motivima njihove želje da postanu roditelji usvojenom detetu. Ako Centar da „zeleno svetlo“ na zahtev usvojitelja iz dijaspore, sledi period adaptacije deteta na novu porodicu, koji traje od tri do šest meseci.
– Period te, prve adaptacije, kada se dete upoznaje sa novim roditeljima, mora se obaviti u Srbiji, u mestu prebivališta. To vreme je potrebno kako bi se usvojitelji pripremili za roditeljstvo. Potom dobijaju stručnu procenu da li će navikavanje roditelja na dete, a naročito deteta na usvojitelje biti uspešno – kaže Olivera Starčević.
Mućke sa usvajanjem
Mediji u Nemačkoj se dosta bave zloputrebama pri usvajanju dece, u koje su neretko bili umešani i ljudi iz Srbije i Crne Gore. U želji da se domognu nemačkih isprava, naše žene su pronalazile Nemce, obično sa margine društva, koji su za pozamašnu svotu novca, „na papiru“ usvajali njihovu rođenu decu, ili su čak „priznavali“ i očinstvo. Nakon toga, osobe koje su do juče imale status izbeglica, dobijale su legitimna boravišna dokumenta, pa i pravo na socijalnu pomoć koju je i tako već uživao navodni otac deteta.
A strancima koji žele da pruže dom napuštenoj i siromašnoj deci iz SCG nije dovoljno to što su imućni i ugledni u svojoj zemlji. Nema garancije da će uspeti u svojoj želji čak ni kada prikupe svu dokumentaciju koju zahtevaju republička ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. O tome govori iskustvo Zade đurović iz Pariza. Zade je već više puta pokušala da pomogne svojim francuskim prijateljima, da usvoje dete iz njene otadžbine.
– Lekar iz Pariza i njegova supruga, četrdesetogodišnjakinja, želeli su da usvoje dete koje se nalazi u crnogorskom mestu Bijela. Mala Milica je tada, pre nekoliko godina, imala tri meseca, rođena u izbegličkoj porodici, iz Bosne i Hercegovine. Francuski lekar je u svojoj zemlji prikupio svu potrebnu dokumentaciju, a ja sam mu pomogla da ih prevede na srpski – kaže Zade đurović za „Vesti“. Ona se za dozvolu za usvajanje obratila Ministarstvu za socijalnu politiku Crne Gore.
– Nikada nisam dobila odgovor nijednog njihovog službenika. Nezvanično sam dobila objašnjenje, da se stranom državljaninu u ovoj republici ne dozvoljava usvajanje našeg deteta – kaže sagovornica „Vesti“. NJoj je ipak teško da u to poveruje, jer je otprilike u isto vreme, drugoj francuskoj državljanki pomagala da pokrene postupak usvajanja malog Sebastijana iz Bara. Taj zahtev se, kaže Zade đurović, još se rešava.
