Vladika Jovan
SLOBODA
Ekskluzivna ispovest za Kurir vladike Ohridskog Jovana po izlasku iz zatvora: Nisu me tukli. Molio sam se Bogu, dosta sam čitao i razmenjivao iskustva s ostalim zatvorenicima
Vladika Jovan, egzarh Ohridske arhiepiskopije, u ekskluzivnom razgovoru za Kurir, nekoliko sati po izlasku na slobodu, govori o svojim tamničkim danima u skopskom zatvoru Idrizovo. Vladika je iza rešetaka proveo osam meseci, po presudi da je, navodno, širio mržnju na verskoj i nacionalnoj osnovi. Vrhovni sud Makedonije smanjio mu je zatvorsku kaznu na osam meseci, što je on već odslužio.
Nema povratka u zatvor
Portparol makedonske Direkcije za sprovođenje sankcija Marina Sazdovska rekla je da morate da se vratite u zatvor u ponedeljak do 17 sati, pošto zatvorska uprava još nije dobila rešenje vrhovnog suda?
– To je samo formalnost. Rešenje će im stići u ponedeljak.
Žalili ste se i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Dokle se stiglo?
– Jeste, žalili smo se pre četiri-pet meseci i dobili potvrdu da je žalba prihvaćena, ali verujem da će biti potrebno nekoliko godina da taj predmet stigne na dnevni red.
Pada optužba za utaju
Protiv vas se vodi i drugi postupak, zbog navodne utaje 57.000 evra dok ste bili mitropolit povardarsko-veleški. Proces je pri kraju, kakav ishod očekujete?
– U sredu je bio praktično poslednji dan procesa, ostalo je još samo da advokati 30. marta daju završnu reč. Najbitnije je da se sudsko veštačenje i moja izjava u potpunosti poklapaju, odnosno, sve pare koje su trošene i sve što je kupljeno, ostalo je u posedu Makedonske pravoslavne crkve. Nema krivičnog dela utaje za koji me terete, jer ništa nisam prisvojio.
Kako ste se osećali kad ste jutros napustili ćeliju i izašli iz zatvorskog kruga?
– Sloboda je sloboda, ali čovek i u zatvoru može da bude slobodan. Sloboda je i duhovno, a ne samo fizičko stanje. Drago mi je što sam dočekao da je na neki način zadovoljena pravda.
Kakvi su bili zatvorski uslovi?
– U Idrizovu su uslovi prilično osavremenjeni, kao i u svim zemljama koje pretenduju da uđu u Evropsku uniju. Najbitnije je da nema batinanja. A najveća tortura je to što ne možeš normalno da komuniciraš sa svetom.
Znate li zašto vam nije bilo dozvoljeno da nosite mantiju tokom proteklih osam meseci?
– Ne znam! Po Zakonu za izvršenje sankcija, to nije zabranjeno. Inače, nismo nosili zatvorska odela, već svoja, domaća. Ne znam zašto onda i ja nisam mogao da nosim svoje odelo, pošto je upravo mantija moje domaće odelo.
Kakvu ste odeću vi nosili u zatvoru?
– Nosio sam crne pantalone i crni džemper.
Pričalo se da su vam obrijali bradu?
– Bogu hvala, nisu.
Ko vas je sve posećivao?
– Dok mi se otac nije upokojio, dolazili su on, majka i sestra. Mome zetu, na primer, koji ih je dovozio do zatvora, nijednom nisu dozvolili da me poseti.
Kako ste provodili vreme, čime ste se zanimali?
– čovek koji je posvećen Bogu uvek ima posla. Moj posao je molitva, jer um nikada ne sme da bude prazan, već delatan. Dosta sam i čitao i razmenjivao iskustva s ostalim zatvorenicima, slušao njihove ispovesti… Kriminalci su, na neki način, interesantni ljudi, jer im je život bogat događajima… Mislim da to zatvorsko vreme, ipak, nije uzalud potrošeno.
Kako su ostali zatvorenici gledali na vas?
– U početku su bili rezervisani, jer se protiv mene vodila velika medijska kampanja. Bojali su se da će imati neke posledice ukoliko ih zatvorski čuvari vide u društvu sa mnom, jer sam bio u političkoj nemilosti. Kasnije, kad su shvatili da u meni mogu da pronađu iskrenog prijatelja, približili su mi se. I zaista mi je drago što sam neke od njih upoznao.
Jeste li očekivali smanjenje kazne na osam meseci?
– Verovao sam, jer je tu mogućnost Vrhovni sud najavio još početkom septembra. Tada je moja žalba bila delimično usvojena, a kazna izmenjena – od tri tačke optužnice dve su eliminisane i ostala je samo tačka vezana za crkveni kalendar. Najgore je što su posle toga oni, suprotno Krivičnom zakonu, povezali to sa uslovnom kaznom od godinu dana i došlo se do kazne od dve godine i četiri meseca. To je prošlo na osnovnom i apelacionom sudu i, konačno, došlo do vrhovnog. Oni su procenili da je za širenje mržnje na verskoj i nacionalnoj osnovi dovoljna kazna od osam meseci zatvora.
Smatrate li da su država Srbija i Srpska pravoslavna crkva dovoljno učinile da se nađete na slobodi?
– Prijatelji i braća se u muci i teškoćama poznaju. SPC se u ovim teškim trenucima pokazala kao porodica, i zato zahvaljujem Crkvi na svemu što je učinila da bih se našao na slobodi. Znam da su učinili sve što su mogli i SPC i država Srbija, znam da se na svakom mestu govorilo o tome da su moja ljudska prava prekršena. Zahvaljujem svim dobronamernim ljudima u Srbiji, Grčkoj, Rusiji i celoj Evropi, koji su alarmirali čitav svet.
Mislite li da će vas sada pustiti da slobodno da obavljate svoju misiju?
– Sve dok se ne promeni Zakon o verskim zajednicama verovatno će biti nekih smetnji mojoj službi – otvorenih ili prikrivenih. Najgore je prošlo i sigurno je da nećemo odustajati. Nastojaćemo da se taj zakon što pre donese, kako bismo registrovali našu pravoslavnu versku zajednicu.
