Viševekovna tradicija srednjih škola i gimnazija u Mađarskoj, nastala još u vremenu Austrougarske monarhije, „Predaja pantljika“, koju je prihvatila i srpska gimnazija u Budimpešti, održana je 25. februara na Trgu ruža trinaesti put, upravo koliko je Srpska škola samostalna (nakon izdvajanja iz nekadašnje zajedničke Srpsko-hrvatske škole 1993. godine).
Više od dve stotine gostiju, među kojima su bili predstavnici svih političkih struktura Srba u Mađarskoj, Budimske eparhije, ambasade SCG i BiH, uveličani su važnost ovog vrlo značajnog događaja u školskom životu jedine gimnazije Srba u Mađarskoj.
„Predaja pantljika 2002-2006.“ ovogodišnjim maturantima simbolično ih proglašava zrelim, uvodi u svet odraslih i zaključuje jednu etapu đačkog života. NJih 27, po 14 iz 12/A i 13 iz 12/B razreda do 5. maja, kada završavaju četvrti gimnazijski razred, zvanično su od 25. februara i najstariji u školi. Moto subotnje manifestacije bila je ljubav.
I ples maturanata, koji je usledio nakon što su im na revere prikačene trakice s natpisom „Srpska gimnazija 2002-2006“, deo je tradicije koju smo pomenuli u uvodu ovog teksta. Prikazan je delić evropske kulture koja je vekovima živela na ovom prostoru i koju je usvojila srpska građanska klasa, plešući na balovima u Budimu, Pešti, Sentandreji, Beču. Maturanti peštanske Srpske gimnazije nastavljaju tradiciju predaka, pokušavajući da bar nakratko ožive atmosferu i priušte prisutnima duh onog vremena kada su balovi bili odraz prestiža u društvu, ali i ogledalo kulture i obrazovanja. Odlučili su se za isti moto večeri – ljubav. Izbor je pao na mjuzikl „Romeo i Julija“. Koreografije za tri renesansna plesa u modernoj verziji, uz kostime iz tog vremena bile su izvanredne.
Profesori đuskali do zore
Oba završna razreda, njihove školske starešine, profesori Julijana Kotorčević i Dejan čičić, kao i zajednički kolegijski razredni starešina Milan đurić, veče su proveli u novootvorenom kafe-klubu „Filter“ na trgu Almaši, gde su uz igru i pesmu iz otadžbine, kao i popularne svetske ritmove ostali do zore.
NJihovu igru sve vreme izvođenja pratio je aplauz. Na insistiranje publike poslednju sekvencu su ponovili. Nakon toga usledio je valcer sa roditeljima, devojke su igrale sa očevima, dečaci sa majkama. Škljocali su fotoaparati, zujale kamere, a slavljenicima su rođaci i prijatelji uručivali cveće i poklone.
