Dr Ana Stanković, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u sastavu Cleveland State University, u američkim okvirima priznat je stručnjak za energentsku elektroniku. Poznati su njeni radovi u oblasti upravljanja i napajanja elektromotornih pogona i efikasnog napajanja za električno osvetljenje. Dar prema tehnici nasledila je od roditelja. Otac Vladan bio je elektroinženjer, a majka diplomirani tehnolog.
Ana i njen suprug Branimir, magistar elektronike, imaju dve kćerke. Starija Aleksandra – Saša studira političke nauke, a mlađa Emilija je đak prvog razreda i pohađa srpsku školu. Svake godine putuju u otadžbinu. Beograd, Srbija i Crnogorsko primorje za Anu su nezamenljiva oaza duševnog mira i zadovoljstva. Na pitanje šta je to što mlade stručnjake opredeljuje i privlači da žive i rade u Americi, iako je kod mnogih izražena nostalgija, kaže:
– Mislim da je to i sudbinska stvar. Nikad nisam bila pobornik da živim i radim u inostranstvu, dok je moj muž donekle bio za to. Došla sam u Ameriku u oktobru 1990.
Voli svoj posao
Doktorirala je iz oblasti energetske elekronike temom „Ulazno-izlazna eliminacija harmonika kod trofaznog PWM ispravljača u uslovima nesimetričnog napajanja“. Za uspeh u karijeri bilo je očigledno je potrebno mnogo rada i odricanja.
– Moja srećna okolnost bila je što sam karijeru započela u Elektrotehničkom institutu „Nikola Tesla“. Uz pomoć izuzetno obdarenih srpskih stručnjaka koji su radili u institutu zainteresovala sam se za oblast energetske elektronike i elektromotornih pogona, kojom se i danas bavim. Oduvek sam volela svoj posao i radila s velikim entuzijazmom. Mislim da mi je to pomoglo da prevaziđem teškoće na koje sam nailazila. Pored toga, imala sam veliku pomoć i podršku supruga i roditelja.
godine sa stipendijom Ministarstva nauka Srbije i uz podršku Elektroteničkog instituta „Nikola Tesla“ iz Beogradu, da na univerzitetu u Medisonu, država Viskonsin, kao magistar usavršavam znanje i to samo na tri meseca. U to vreme počela su previranja i ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji. Profesori na državnom univerzitetu u Medisonu predložili su mi da ostanem još neko vreme u svojstvu predavača. U dogovoru sa suprugom, odlučila sam da ostanem i da mi se on i kćerka pridruže. Posle su mi na univerzitetu ponudili da radim doktorat i to sam prihvatila. Mogu reći da mi je to bio jedan od težih perioda u životu. Bili smo, tako reći, u karantinu pet godina. Muž je u međuvremenu dobio posao u kompaniji, što nam je mnogo pomoglo da izdržimo. U tom periodu dobili smo i drugu kćerku. Kasnije smo prešli u Klivlend.
Ima skladan brak, veoma lepu i dobru decu. Obe kćerke su odlični đaci. Da li pored velikih obaveza ima vremena da im pomaže u učenju?
– Imamo vremena za našu decu i pored toga što suprug i ja radimo. Puno pažnje smo posvetili učenju srpskog jezika, slanju dece u Srbiju i održavanju veza s maticom. U tome su nam roditelji mnogo pomogli. Kao rezultat stalnih odlazaka i održavanja veze sa Srbijom, naša starija kćerka je odlučila da jednu godina studija provede na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
• Aktivni ste u Sabornoj crkvi Svetoga Save, član ste crkvene uprave i direktor škole srpskog jezika. Šta vas motiviše?
– Motiviše me ljubav prema mom narodu. Bila sam oduševljena idejom osnivanja škole srpskog jezika koju je pokrenuo dr Goran đogo. Od tada je prošlo godinu i po dana, 5. juna 2004. godine održan je prvi dan nastave i skupština roditelja. U ovoj školskoj godini upisano je 46 učenika. Veronauku predaje otac Živojin Jakovljević, a srpski jezik i književnost nastavnice Snežana Mršić, Mira Lazić i Dobrana Komnenić. Moja kćerka je ove godine naučila da čita i piše ćirilicu i trudiću se da preko leta, za vreme boravka u Srbiji, stalno obnavlja gradivo.
• Zašto mislite da je važno da srpska deca iz Klivlenda i okoline uče srpski jezik, kulturu i pravoslavnu religiju u srpskoj školi? Da li je srpstvo „balast“ za decu koja žive u Americi?
– Srpstvo nikako ne sme biti balast za srpsku decu. I pored toga što je potrebna velika žrtva kako roditelja, tako i dece da bi se naučio jezik i održala veza s maticom, za našu decu je to jedno ogromno bogatstvo. Deca rastu u duhu pravoslavlja i osećaju pripadnost srpskoj zajednici. Poznavanje srpskog jezika i kulture će im pomoći ne samo da očuvaju svoje korene, već i da prošire svoja saznanja.
