Bilo je to krvavo leto u Srbiji. Rat se osećao u vazduhu još od Vidovdana i tragičnih događaja u Sarajevu, ali je tek mesec dana kasnije, 28. jula, postalo jasno da se bitka ne može izbeći.
Ipak, čak ni tada niko nije mogao da sanja o dimenzijama koje će ovaj sukob poprimiti – Do kraja leta u ratu se našlo preko dve trećine Evrope, a više od 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem. Do 1918. stradalo je više od 15 miliona ljudi, a najveće gubitke imala je upravo Srbija – država gde je sve i počelo…
Herojski dani rata
Na početku napada, Austrougarska je žestoko bombardovala Srbiju. Sa druge strane, Srbi su znali da je nemoguće da braniti celu austrougarsku granicu, dugu preko 550 kilometara. Zbog toga je vojvoda Putnik naredio da se srpska vojska povuče na teritoriju koju je dobro poznavala i mogla da brani – Šumadiju.
Jaki odredi su postavljeni u Valjevu i Užicu, a izvidnice su postavljene na svaku važnu tačku duž granice. Beograd, Smederevo i Veliko Gradište su jako bombardovani i brojni pokušaji austrougarske vojske da pređu Dunav su propali, uz velike gubitke.
Ipak, svi su sa zebnjom gledali ka Bosni, preko Drine… Najveći deo neprijateljske vojske bio je stacioniran tamo.
102 godine od bitke na Ceru
Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana 4. austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca. Do 13. avgusta, na frontu dugom 160 km, Austrougari su prešli reke i okupirale Valjevo.
Vojvoda Radomir Putnik je 15. avgusta naredio kontranapad.
Ostalo je zabeleženo da su, da brane Cer, počeli da pristižu dobrovoljci iz svih krajeva Srbije. Na regrutaciju su dolazili sa vilama i sekirama, ali i sa motivom jačim od bilo koje bombe – odbraniti Srbiju od Austrougarske.
Visoka cena pobede
O hrabrosti, snazi i ceni koju je platila mala vojska koja je, bar na trenutak na kolena bacila moću imperiju i postidela saveznike koji na nju nisu ni računali, francuski novinar Henri Barbi je zapisao: „Prostor između Cera i reke Jadar gde se je silna bitka dogodila nije bio ništa drugo do masovna grobnica i raspadnuto meso… Iz senke šume se širio smrad tako gadan da je prilaz vrhu Cera bio nemoguć. Broj leševa je bio tako veliki da je Druga armija zbog nedostata vremena bila primorana da prekine njihov pokop.“
U noći između 15. i 16. avgusta, po strašnom pljusku i u potpunom mraku delovi srpske Kombinovane divizije su naišle na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera i tako je započela bitka.
Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku.
Sve se potom odigralo kao u snu. Srbi su krenuli da progone Austrougare duž celog fronta. Do 20. avgusta, austrougarske snage su još uvek bežale ka Drini, a Srbi su nastavili da ih gone. Cela 5. armija je bila prinuđena da se povuče u Bosnu, a mnogi austrougarski vojnici su se udavili u Drini, bežeći u panici.
Sledeći cilj bio je osloboditi Šabac. Žestoki okršaji su se desili 21. i 22. avgusta, tokom kojih su se srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada. Do 23. avgusta su opkolili Šabac i uveče doterali tešku artiljeriju. Sledećeg dana srpski vojnici su ušli u grad samo da bi otkrili da su ga Austrougari napustili prethodno veče.
Bitka na Ceru, prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu, ovim je zvanično završena.
