Prof. Predrag Milosevic
National University of Science and Technology
Faculty of Architecture and Quantity Surveying
Department of Architecture
Gwanda Road / Cecil Avenue
P.O.Box 939, Ascot
Bulawayo, Zimbabwe
pmilosevic@nust.ac.zw
GRAD I NJEGOVO STANOVNISTVO KAO SREDSTVO RATA
Apstrakt
Grad i rat nesto su stvarno razlicito. Nisu uopste iz iste price. Jer, prvi je stvar civilizacije, a poslednji nije. Ili ipak jeste? Jos uvek se to pitam, posle sveg mog iskustva kao stanovnika Sarajeva na pocetku, a Nisa na zavrsetku istog rata.
U sumrak starog milenijuma, dve protivrecne stvari narocito su povecale znacaj pitanja fundamentalnih za one koji se bave ocuvanjem i razvojem gradova, ne samo u Srbiji, Jugoslaviji, nego i u mnogim drugim delovima sveta. Jedna je ugrozenost, a potom i svestan akt namernog unistavanja, najpre u Srpskoj/Bosni i Hercegovini, na svrsetku gradanskog rata 1995, i zatim, cetiri godine kasnije, jos jedna NATO-agresija, tada na zemlju istocno od reke Drine. Druga je siroka, neprekidna rasprava svuda po planeti o steti, koristima i troskovima globalizacije drustava, sto se kao svojevrsna pomodna zabrinutost gotovo nasilno naslo na dnevnim redovima sastanaka svetskih politickih celnika, narocito G7 (+1) i Zemaljskih Samita. Ova rasprava od dubokog je uticaja i na medunarodne i na domace organizacije za ocuvanje i razvoj gradova, koje su posvecene buducnosti nasih gradova. Izvesne implikacije NATO-razaranja svuda po Srpskoj/Bosni i Hercegovini i Srbiji/Jugoslaviji upucuju na ponovno razmisljanje o nekoliko postavki na kojima je utemeljena buducnost nasih gradova, recimo o pojmu univerzalnosti vrednosti nasleda, ili o univerzalnosti spoznaje o gradovima kao resursima covekovog razvoja.
Kljucne reci
Grad, naslede, ocuvanje, razvoj, rekonstrukcija, globalizacija, red, razaranje, rat.
Uvod
Usloznjavanje rasprave o globalizaciji na prvi pogled moze izgledati ne mnogo hitno i vazno (Chomsky, 1999). Ali, pri tome se postavljaju znacajna pitanja o ocuvanju sustine civilizovanosti, sto svaki grad sam po sebi jeste (a ne samo njegov materijalni oblik), u suceljenju sa sve vecom homogenizacijom svetske kulture. Stavise, na prevashodno svetskom, ali time ne manje uocljivom nivou, globalna promena klime ocigledno ugrozava fizicki opstanak gradova: globalno otopljavanje u severnoj hemisferi, oznaceno recimo promenom nivoa mora, teskim poplavama, kao i atmosferskom polucijom, te NATO-ratnim akcijama, cak i sa izvesnim nuklearnim projektilima gde god je “potrebno”. Posledice ovog poslednjeg jos uvek su prisutne, a tako ce ostati mnogo godina, i verovatno stoleca, u mnogim gradovima i selima u Republici Srpskoj (Doboj, Teslic, Bratunac, Srbinje, i drugi) i Federaciji Bosni i Hercegovini (Hadzici, Gorazde, i drugi). Iste posledice postoje i dugo ce potrajati u gotovo svakom gradu centralne Srbije (Beograd, Nis, Cacak, Kragujevac, i drugi), Pokrajine Vojvodine (Novi Sad, Pancevo, i drugi), narocito Pokrajine Kosova i Metohije (Pristina, Prizren, Pec, Dakovica, i drugi), te Crne Gore (Podgorica, i drugi). A to nisu samo posledice po zivot grada, oblik grada, gradevine i privredu, kulturu, obrazovanje, zdravstvene sisteme, nego i posledice po ljudski zivot sam: sve veci broj oboljenja poput svih vrsta raka, narocito onih disajnog sistema, kao i srcani poremecaji, pa cak i smrtonosna ostecenja tela beba pre no sto su uopste rodene. Zivot grada ne moze ostati netaknut ovim uzasnim posledicama, dabome (Zaric, Petrovic, Devic, 2001). To svaki gradanin oseca i pati, i u gradu Nisu.
NATO nastoji da opravda svoje sopstveno postojanje i da sluzi interesima takozvanog “Novog svetskog poretka”, drugim recima novog imperijalizma (Simic, 1999). Zemlje bivseg Varsavskog pakta, koje jedna drugu pretrcavaju kako bi se pridruzile nekadasnjim neprijateljima, prestale su da mu budu stvarni suparnici, pa je time NATO izgubio razlog svog postojanja. Medutim, NATO odrzava u zivotu ogroman vojno-industrijski kompleks zapadnih zemalja. Mnogi ljudi sticu milione, ako ne i milijarde dolara u trgovini oruzjem, i svaki sledeci rat jako im dobro dode, bez obzira na to ko su im saveznici: bilo lokalni sovinisti, bilo izvesne medunarodne religijske fanaticne grupe. I NATO tako biva “prisiljen” da posalje kopnene trupe na Kosovo i Metohiju, samo malo posto je to ucinio i u Bosni i Hercegovini, cime stice svoje baze na Balkanu, dajuci novi podsticaj “Novom svetskom poretku”. Menjati svet putem sile, menjati svet bombama, to ustvari znaci menjati i prirodu nasih gradova, a oni su u nasim srcima. Grad Nis naravno jeste u srcu svojih stanovnika, koje god nacionalnosti, vere, drustvenog statusa i ostalog. Ziveci u jednom sasvim obicnom gradu, jednom od mnogih u jednoj maloj zemlji kakve Srbija i Jugoslavija jesu, narod ne moze, svojim duhom, srcima ili tek dobrom voljom, zaustaviti bombe i neverovatnu propagandu vecine “zapadnih” medija, narocito TV-kanala kakvi su BBC, CNN, Sky News, kao i Interneta. Ljudi su svesni da ta masinerija, kada joj je jednom zadat izvestan cilj, moze ubediti da je crno belo a belo – crno (Works, 1999). Medutim, ti ljudi imali su nesrecu da pred sopstvenim ocima vide razorne posledice takvog lazljivackog stava. Najpre su, posmatrajuci izvestaje i komentare inostranih medija, osecali indignaciju i shvatali manipulaciju, ali naposletku bi osetili da tu prestaje da postoji ma kakav smisao. I sta tada sa duhom grada, sta tada sa “genius-om loci”, sta tada sa gradom i njegovom istorijom, sta kada celi gradovi mogu biti razoreni u jednoj noci, vraceni u istoriju? A mi pripadamo Novom Svetu, boljem (?). Da li je zaista tako, posle svega sto se dogodilo ovde u jugoistocnoj Evropi gotovo na pocetku Treceg Milenijuma? I onda, sta je to uopste grad pod bombama, u toku rata. Da li je to zaista grad, ili tek mesavina gradevina sa stotinama hiljada ljudi koje u njima pate? Ako je to uopste grad, koje su onda njegove karakteristike? Koja infrastruktura, koji saobracaj, koja gustina, koja rekreacija, koje radne zone? Ima li ikakvog smisla zvati to gradom, pod bombama, u ratu?
Predratno stanje
Predratno stanje u gradu Nisu bilo je prilicno uredno. Grad je bio, i jos uvek jeste, jedan od najrazvijenih srpskih/jugoslovenskih gradova. Jos od rimskih i vizantijskih vremena, a narocito od vremena Kraljevine Srbije, kasnije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije), grad je uvek bio jedan od njenih glavnih gradova, skupa sa Novim Sadom, Zagrebom, Sarajevom, Cetinjem, Skopljem, Splitom i Ljubljanom. Kao takav, Nis je uvek bio vrlo razvijen grad, u poredenju sa susednim gradovima u Srbiji i Bugarskoj, odmah preko istocne granice zemlje. Tokom takozvanog “socijalistickog” razdoblja, grad je uzivao isti status. Tako je uglavnom usled njegovog vrlo povoljnog geopolitickog i geografskog polozaja tacno u sredistu Balkana, na presecistu njegovih osovina sever-jug i zapad-istok. Govoreci geopolitickim i geografskim pojmovnikom, a imajuci u vidu privredu, drustvo i kulturu, postoje svega cetiri grada na celom Balkanu koji su znacajniji od Nisa, a to su: Trst u Italiji na zapadnom rubu, Konstantinopolj (Istanbul) u Turskoj na istocnom rubu, Atina u Grckoj na juznom rubu i Beograd u Srbiji/Jugoslaviji na severnom rubu Poluostrva. Upravo u sredistu Poluostrva, u samoj njegovoj ziznoj tacki, Nis je uvek bio vrlo vazan evropski grad, drugi u Srbiji. I to je razlog zasto je taj grad bio jedna od NATO-meta tokom proleca i leta 1999.
Konflikti pre NATO-vojne agresije na Srbiju/Jugoslaviju desavali su se naravno u gradu, cak i pre vremena NATO-politicke agresije na prethodnu Jugoslaviju, naime komadanja njene suverene teritorije spolja, koriscenjem uglavnom unutrasnjih sovinistickih snaga u zapadnim i centralnim republikama, jos od pocetka 1990-tih. Ali, to su bili tek prirodni konflikti neizbezni u svakom gradu koji se razvija, svuda na planeti. Najcesce su ti urbani konflikti nalazili izvesna resenja tokom javnog urbanog planiranja, kao i svuda. Stanovnistvo grada Nisa je vecinom srpsko, sa malim postotkom drugih nacionalnosti (Roma, Bugara, Albanaca, do 10% za sve od tih entiteta zajedno). Bilo kakvi konflikti meduetnickog karaktera nikada se nisu desavali, jer je grad, po prirodi svoje populacije, ostao van glavnih globalnih previranja, koja su pogodila uglavnom delove populacije prethodne Jugoslavije u republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Ta previranja su i svetu vrlo uocljiva, ali tek posle uzasnih dogadaja 11. septembra 2001, u nekim severnoamerickim gradovima. Oni su se desili sest godina po zavrsetku gradanskih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i dve godine posto je zavrsena takozvana “Kosovska kriza”, kada je zavrseno i bombardovanje srpskih/jugoslovenskih gradova. Ali, izgleda da niko u “zapadnim” vladama nije spreman da uvidi povezanost izmedu ovo dvoje kao stvar civilizacije u njenoj celosti, i gradova uokolo cele Zemljine lopte kao stvarnih otelovljenja civilizacije u njenoj sustini.
Ratno stanje
Kada se radi o konfliktima gradanskog karakteta , dabome, grad Nis nije bio razlicit od ma kog drugog grada u srpskoj/jugoslovenskoj zemlji pod pritiskom “zapadnih” NATO-zemalja, ponajvise Sjedinjenih Americkih Drzava, ali i Nemacke, Britanije i Francuske, i to jos od pre pocetka 1990-tih. A pritisak je bio svake vrste: politicki, ekonomski, kulturni, socijalni i drugaciji. Konflikti etnickog karakteta desavali su se u nekim drugim delovima zemlje: na Kosovu i Metohiji, u juznoj srpskoj pokrajini (Galbraith, 1999), ali srecom ne i u Vojvodini, cemu mora da su se NATO i njegovi politicari nadali u to vreme kada su razorili sve dunavske mostove u gradu Novom Sadu, i drugo u toj severnoj srpskoj pokrajini. Znacajno je napomenuti da su, kada se radi o broju zrtava, te stepenu NATO-unistenja i razaranja u gradovima Srbije/Jugoslavije, ova dva pokrajinska glavna grada, Pristina i Novi Sad, prvi i drugi u celoj zemlji. Beograd i Nis dele trece mesto.
Ziveti gotovo deset godina pod pomenutim pritiskom znacilo je i promenu psihologije ljudi, psihologije nacije, sto je za posledicu imalo mnoge konflikte gradanskog karaktera, u slucaju grada Nisa u prvom redu izmedu razlicitih politickih grupa. To je kulminiralo 25. septembra 2000, vise od godinu dana po zavrsetku NATO-agresije, u vreme saveznih i predsednickih izbora u Jugoslaviji. I upravo to je bio pravi cilj bombardovanja, upravo to je bila uloga NATO kao glavne spoljne sile i cinioca u celini jugoslovenske krize, jos od pocetka 1990-tih. A ta uloga je odigrana koriscenjem svega moguceg u politici, privredi, kulturi i drugde: vec na samom pocetku, proizvodnjom “nezavisnih” drzava, ujedno proizvodnjom mrznje izmedu razlicitih nacionalnosti i vera, a radi deo-po-deo prikljucenja zemalja prethodne Jugoslavije NATO-u; takozvanim “UN-sankcijama”, sustinski NATO-sankcijama dabome, na nekoliko godina; kao i proizvodenjem “humanitarne katastrofe”, i promenom vlade, na samom kraju, kada je zacrtani cilj umalo ostao nedosegnut, posle sustinskog neuspeha NATO-ratne kampanje, te proizvodenjem “vesti”, “istine”, “istorije”, osobito “nacionalne istorije”, a u nekim vrlo poznatim mestima na severozapadnom rubu Kontinenta, cak i smaknucem imena “Jugoslavija”, na cemu se radilo sve ovo vreme, da bi uskoro to bilo i ozvaniceno (Bandow, 1999; Nambiar, 1999).
Ta poslednja u nizu NATO-kampanja zapocela je u niskom podrucju, kao i u celoj zemlji, u sredu, 24. marta, u 19:55 casova. Srpski/jugoslovenski avioni MIG uzleteli su tada po prvi put sa niskog aerodroma, braneci srpski/jugoslovenski vazdusni prostor od NATO-napada sa srpskog/jugoslovenskog neba, suprotno svem medunarodnom pravu, kao sto je bilo i sa svim drugim sa takozvanog “Zapada” jos od pocetka 1990-tih (Marcetic, 1999). Samo 20 minuta kasnije, po prvi put je u gradu Nisu oznacena vazdusna opasnost. Atomska podzemna sklonista bila su premala da prime sve niske civile koji su bezali, pokusavajuci da izbegnu NATO-bombe. Neki od njih prisecali su se tada pocetka cuvenog filma Frensisa Forda Kopole “Apokalipsa sada”: malo, slikovito selo na obali Juznokineskog mora u Vijetnamu, pre mnogo godina, i stotine americkih helikoptera koji to selo bombarduju napalm-bombama, Vijetnamci trce na sve strane, pokusavaju da se spasu, sve u plamenu, mrtva tela uokolo… i lice jednog od pilota na kraju uvoda u taj film: zadovoljno, sveze obrijano, sa rej-ban tamnim naocarima, dok slusa muziku Riharda Vagnera, bas kao i izvesni piloti u izvesnim godinama i desetlecima ranije, gotovo svuda u Evropi.
Grad Nis i rat protiv srpskog/jugoslovenskog otpora pridruzivanju NATO-u, to je tuzna, i mahnita prica. Dabome ne samo za taj grad, i ne samo za srpske, nego za sve jugoslovenske gradove takode, sve od pocetka iste “price” o “Novom svetskom poretku”. Posle svega sto se desilo na jugoslovenskom zapadu, iz istog tog razloga, sada je Srbija bila na redu, tom “Redu”.
Najvece skladiste niske Duvanske industrije, skupa sa mnogim drugim delovima te industrije (trafo-stanica, proizvodne zgrade, radionice, duvanski institut, laboratorija, uprava, kulturni centar, restoran, i drugo) bombardovano je i sasvim unisteno 5. aprila 1999. godine, kao u najmanju ruku jos dva puta prethodno, tokom Svetskih ratova (slika 1). Mora biti zato sto se radi o strateskom proizvodu, narocito tokom rata, tone i tone duvana nestale su u plamenu i steta je bila i ostala nemerljiva (Narodne novine, 1999). Ta duvanska industrija bila je ustvari najveca u celoj prethodnoj Jugoslaviji, i mora da je to bio razlog da je uniste. Osvojiti Istok, evropski istok, to znaci osvojiti pre svega istocnoevropsku zemlju i privredu, sve za zapadne kompanije, industrije i drugo. Ko je naredio tu metu? Ili NATO ili neka britansko-americka duvanska kompanija, verovatnije, samo kao primer.
U prvim danima i sedmicama NATO-rata protiv srpske/jugoslovenske nezavisnosti, skupa sa vecinom srpskih/jugoslovenskih gradova, grad Nis u juznoj Srbiji bombardovan je uglavnom nocu. Ali, posle 27. aprila, NATO je promenio svoju taktiku pocevsi da bombarduje celodnevno: u sred noci i u sred dana podjednako. Tako je ostalo sve do kraja rata. Narocito su razorna bila neka bombardovanja u sred bela dana. 7. maja u 11:20 casova NATO-avioni bombardovali su dva vrlo ranjiva mesta unutar sredista grada: glavnu otvorenu pijacu, i njoj susedne ulice u blizini Konstantinove (prvi Rimski Car koji je uveo hriscanstvo u Carstvo, roden u Nisu) tvrdave, srce starog grada (ulice Sumatovacka, Anete Andrejevic, i druge) (slika 2), kao i glavnu gradsku bolnicu, takode skupa sa susednim ulicama (ulice Ljubomira Nenadovica i Ljube Didica). NATO je tada ubio 16 ljudi samo na ta dva mesta, koristeci 8 kontejnera takozvanih kasetnih bombi. 11. maja u 11:20 casova napadnuti su glavni gradski kompleksi naftnih derivata i gasa, “Jugopetrol” i “Energogas”, sa 6 bombi izuzetno velike snage. Osim toga, 12. maja u 14:55 casova najnoviji niski stambeni kompleks “Duvaniste”, na istocnom rubu grada, vrlo blizu glavnim crpilistima vode (slika 4), zajedno sa najvecom industrijskom zonom grada na severozapadu Nisa, napadnuti su sa cak 27 bombi, ukljucujuci 19 kasetnih. Ubijeni su mnogi gradani, dabome civili, i unisteno je mnogo kuca, stambenih zgrada, kancelarijskih zgrada, industrija, vozova, autobusa, automobila. (Randelovic, 1999/2000)
U pocetku rata, vazdusna opasnost bila je prisutna od prvih vecernjih sati, pa sve do ranih jutarnjih sati. Ali, posto je otvoren takozvani “Bugarski koridor”, vazdusna opasnost postala je mnogo cesca. Tako se zvuk za prestanak vazdusne opasnosti obicno cuo rano ujutro, izmedu 6 i 7 casova, ali vec posle jednog sata, izmedu 8 i 9 casova, vazdusna uzbuna bi se ponovo zacula. Gradani Nisa ziveli su tako svoj zivot pod objavljenom vazdusnom opasnoscu vise od 22 sata dnevno. I ta “bomba”, dabome: stalna vazdusna opasnost, bila je usvari najrazornija bomba od svih, i bomba sa najtezim psiholoskim i ekonomskim posledicama po zivote gradana. To stoga sto je tokom vazdusne opasnosti celokupan zivot grada bivao posve paralizovan, a narocito privreda, obrazovanje i drugo. (Markovic & Jovanovic, 1999)
Svojevrsna NATO-specijalna meta unutar grada Nisa bila je dabome uprava jugoslovenske Trece Armije: radi maksimalnog moguceg “ucinka” agresorima je odgovaralo da je bombarduju tokom vikenda i drzavnih i verskih praznika, skupa sa 10 stambenih zgrada i mnostvom kuca u njenom susedstvu (slika 5). Tako se drugi po velicini srpski/jugoslovenski grad pod bombama nasao cak 10 puta tokom vikenda. Medutim, najteze bombardovanje desilo se u danima najveceg pravoslavnog hriscanskog praznika Vaskrsa: utorak 11. maj (cak tri puta), kao i sreda/cetvrtak 12/13. maj (dva puta). Tokom ovih svetkovinskih dana NATO-avioni napali su grad sa vise od 60 bombi ogromne moci, bombardujuci po gradskom podrucju u 7 navrata. (Jovanovic, 1999)
Svi napadi napred pomenuti samo su deo onoga sto se desilo tokom tih 78 dana NATO-kampanje. Sve skupa, grad se pod vazdusnom opasnoscu nalazio vise od 52 dana. Grad je ciljan sa 324 NATO-bombe (161 avionska bomba, 36 kasetnih bombi, 71 krstareci projektil “tomahavk”, 8 grafitnih bombi i 48 neeksplodiranih bombi razlicitih vrsta), u ukupno 40 navrata tokom 29 dana, 28 puta nocu i 12 puta danju (slika 6). A u Drugom svetskom ratu grad je bombardovan 46 puta u skoro punih 5 godina. Broj civilnih zrtava 1999. godine jeste sledeci: 25 ubijenih i 60 tesko ozledenih. Broj razorenih i unistenih, ili tesko ostecenih gradevina ili delova gradskih sistema i mreza, po kategorijama, jeste kako sledi: 3886 privatnih kuca, 98 stambenih zgrada, 179 industrijskih gradevina, 8 trafo-stanica (slika 7), 2 zeleznicke stanice (Crveni Krst i Popovac), 25 vrlo znacajnih infrastrukturnih tacaka (vodovod, kanalizacija, centralno grejanje, elekricna mreza, postanska mreza, radio- i televizijski odasiljaci i prenosnici, ulice, zeleznice, glavni gradski most na reci Nisavi (slika 8), 24 obrazovne zgrade (slika 9), 5 zdravstvenih centara, kao i 8 gradevina socijalne namene, a da se i ne pominju gradske sume, parkovi i stabla, autobusi i automobili svuda po gradskom podrucju. Vazno je napomenuti da su stambene zone u gradskom podrucju (sela Popovac, Trupale i Donji Komren, predgrada Sljaka i Medosevac, kuce i stambene zgrade u blizini glavne gradske pijace i glavne gradske bolnice, naselja Jagodin Mala, Pantelej, Maksim Gorki, Bulevar Nemanjica i Duvaniste, i drugi, kao i centralno podrucje grada), kao i gotovo sve infrastrukturne tacke, daleko od ma koje moguce vojne mete, pa je sasvim jasno da su svesno ciljane i unistene, koriscenjem cak i kasetnih bombi, inace zabranjenih medunarodnim pravom (slike 10,11). Muzej “12. februar”, nekadasnji koncentracioni logor u podrucju Crvenog Krsta, spomen zrtvama nemackog i bugarskog fasizma tokom Drugog svetskog rata, najvise je ostecen od svih muzeja u zemlji. Pet puta tokom istog razdoblja celokupan elektro-sistem u gradu, ali istovremeno i u celoj zemlji, bio je vrlo tesko ostecen i van funkcije.
Posleratno stanje
Mnogi srpski i jugoslovenski gradovi (mnogi od njih u Srpskoj Krajini, Srpskoj, Federaciji Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, kao i u celoj Srbiji i celoj Crnoj Gori ) bili su tokom rata fizicki tesko osteceni, a grad Nis jedan je od njih, skupa sa svojim susednim gradovima: Aleksincem, Gadzinim Hanom, Merosinom i Doljevcem. To je razlog da tokom rata nije uopste moguce ocekivati da ma koji grad moze da ispuni ocekivanja svog stanovnistva, njegove potrebe i nuznosti, sto je naravno moguce u normalnim okolnostima, u miru: socioloske, kulturne, ekonomske, gradevinske, i cak politicke, u izvesnom smislu. A u gradu Nisu su jos uvek i brojne izbeglice iz bivsih jugoslovenskih republika i sa Kosova i Metohije.
NATO-vazdusnim snagama dato je bilo u zadatak da unista stambena podrucja, koristeci bombe i projektile, da tesko bombarduju industrijska skladista, rezervoare za gorivo, mostove, sume, polja, elektricne transformatore, i drugo. Uz one koje proizvode hemijska ostecenja, tokom ratnih operacija koriscene su i bombe koje sadrze osiromaseni uranijum. Literatura obuhvata razlicite podatke o njegovom uticaju na zdravlje ljudi, od kojih se najcesce pominje takozvani “Zalivski sindrom”, pronaden u telima vojnika koji su ucestvovali u Zalivskom ratu. Posto su se ti ratni dogadaji desili relativno nedavno, jos uvek nije moguce spoznati ukupna stetna dejstva koriscenja bombi sa osiromasenim uranijumom. Medutim, cinjenice koje su do sada poznate pozivaju na veliki oprez (Blair & Kazerouni, 1997; Chiang, Swenberg, Weisman & Skopek, 1997). Na osnovu kolicine koriscenog eksploziva (bombi, projektila, bombi-krmaca), moze se izracunati kolicina opasnih isparenja i aerosola izbacenih u vazduh grada. Citavi gradovi bili su prekriveni oblacima dima i cadi. Cad uvek sadrzi polikondenzovane aromatske hidrokarbonate, od kojih su neki kancerogeni i mutageni. Na mestima nekadasnjih transformatorskih stanica bombe su ostavile kratere ispunjene piralenskim uljem, takode kancerogenim i mutagenim (World Health Organization, 1979; Pfendt, 1999; Polic, 1999). To je razlog da ce stvarne dimenzije ekoloske katastrofe moci da se spoznaju tek tokom vremena, dok ce se njene posledice osecati desetlecima, cak stolecima koja dolaze. Posledice razaranja narocito su teske u energetici i naftnoj industriji. Njihovo unistenje nije dovelo samo do gubitka radnih mesta, nego je prouzrokovalo i poluciju u radnoj i zivotnoj sredini, koja je, u nekim podrucjima, jako povisila nivo obolelosti i ekolosku katastrofu u gradu, kao i u celoj zemlji, ugrozavajuci i zivotnu okolinu susednih zemalja. Recimo: u najnovije vreme, berba grozda u vinogradima niskog podrucja propala je dva puta, u obe godine posle rata.
Unistenje tako velikog broja tvornica i ostalih industrijskih postrojenja u gradu imalo je i ima izuzetno teske posledice po radnike, njihove porodice i druge korisnike penzionog i zdravstvenog osiguranja. Nekoliko hiljada radnika onemoguceno je u svom pravu na rad. Kao posledica toga, ugrozena je gola egzistencija i njihova i njihovih porodica. Usled cinjenice da su njihovi roditelji onemoguceni u svom pravu na rad, ugrozeno je fizicko i mentalno zdravlje dece tih radnika. Negativne posledice bombardovanja (pozitivnih dabome i nema!) tvornica i ostale infrastrukture imaju lancane efekte na polozaj drugih radnika u drugim tvornicama, kompanijama i gradskim sluzbama. Oni su izlozeni velikom smanjenju proizvodnje i produktivnosti, posto uveliko zavise od dobara koja se proizvode u drugim tvornicama, sada ili razorenim ili tesko ostecenim. Svi ovi cinioci imaju posledice po puno ispunjenje prava na rad, cak i onih radnika koji su zaposleni u tvornicama i kompanijama koje nisu otrpele direkta razaranja. Osim toga, zaposleni u nekim gradskim sluzbama, poput osnovnog, srednjeg ili visokog obrazovanja, onemoguceni su da normalno rade. (Smrdevic & Lubarda, 1999)
Posle tolikih razaranja unutar i uokolo grada, ceo zivot u Nisu se izmenio. Mnogi spomenici su osteceni, kao i mnoga umetnicka i arhitektonska dela, ali i mnoge kuce, infrastrukturni i sistemi snabdevanja (unistenjem gradevina: glavni zdravstveni i obrazovni sistem, snabdevanje hranom, vodom i elektricnom energijom, i drugo). Pre bombardovanja sve je to bilo dabome u prilicno dobrom stanju, jer je drustvena zajednica bila vrlo delotvorna i kooperativna, te prilicno sposobna da ustroji sisteme zivota u gradu. Ali, posle tolike stete i unistenja, posle tolikih NATO-napada iz vazduha, nista nije isto kao pre (Grupa autora, 1999). Ta razaranja su dabome glavni razlog zastrasujucih promena u svakom smislu, ponajvise u socioloskom. I to stoga sto su struktura i blagostanje stanovnistva drasticno promenjeni, a te promene su naravno vrlo sustastvene, i vrlo vidljive na licu grada. Pitanje koje se sada postavlja jeste kako preziveti, kako ziveti uz minimalne zivotne preduslove, bez doma, bez kuce ili stana, bez radnog mesta, bez plate, bez ranijih povlastica iz jednog od najboljih sistema socijalne zastite u Evropi, razorenog NATO-bombama. A kada je to pitanje, glavno i jedino pitanje, nista drugo nije uopste vazno. Celokupan raspon potreba stanovnistva sada je drugaciji, jer je rat, sa svim svojim razaranjima i unistavanjima, proizveo ekonomski kolaps ne samo u jednom gradu, gradu Nisu, nego svuda u zemlji (Kelic, Jovanovic, 2000). Prema podacima Svetske Banke, malo pre NATO-“akcija” svake vrste protiv prethodne Jugoslavije, drustveni bruto-proizvod po glavi stanovnika u toj zemlji iznosio je 3300 americkih dolara. Posle jednog dela tih “akcija”, 1994. godine u Saveznoj Republici Jugoslaviji iznosio je 1100 americkih dolara (Fondacija za mir i resavanje kriza, Pariz/Beograd, 1996), a na kraju 1998, pre nego je otpocela NATO-agresija tada jos i na Srbiju/Jugoslaviju, samo 880 americkih dolara. Posle bombardovanja 1999. godine isti bruto-proizvod po glavi stanovnika bio je manji od minimuma egzistencije od 800 americkih dolara. Ocigledno je: glavni cilj stanovnistva sada je goli opstanak, nista vise i nista drugo.
Prvi korak posle svega sto se desilo bilo je promeniti distribuciju gradskih prostora, jer su sada potrebe toliko drugacije nego ranije, pa su stanovnistvu potrebni primarno novi domovi, i cak nova radna mesta, sekundarno, te celokupna mreza tercijarnih sistema koji su vrlo tesko osteceni (zdravstvo, obrazovanje, saobracaj, i drugo). Na srecu, tokom prve godine po bombardovanju, i pre promene srpske/ jugoslovenske vlasti, gotovo svi glavni ciljevi rekonstrukcije bili su uspesno ispunjeni (mnostvo novih stanova, novih radnih mesta, mostova i drugo). Ali je mnogo toga i ostalo. Rekonstrukcija je provodena i i dalje se mora provoditi sa posebnom paznjom prema razlicitim efektima na najugrozenije grupe i njihove interese. A to se odnosi prevashodno na stanovanje, radna mesta, kao i komunalne sisteme za sve ljude koji su zrtve bombardovanja, a onda i na sve ostalo sto stanovnistvu treba da nadomesti ono sto mu nedostaje posle rata, drugim recima sve sto je razoreno ili osteceno tokom visemesecne NATO-agresije.
Ali, celokupan zivot na Zemlji, i u Nisu podjednako, ne moze biti unisten. Tokom 78 dana NATO-agresije, u gradu je rodeno 620 beba – 312 decaka i 308 devojcica. Nis je i dalje ziv, uprkos agresiji sa zlokobnog NATO-neba, ukradenog srpskom/jugoslovenskom narodu.
Osam dana po sluzbenom zavrsetku rata, 18. juna, srpska vlada osnovala je Agenciju za rekonstrukciju zemlje. Svi ukljuceni u procese rekonstrukcije shvatali su i provodili njene ciljeve. Strategije usvojene od strane Agencije za rekonstrukciju po celoj Srbiji/Jugoslaviji, da bi se postigli ti ciljevi, razvijane su naravno sustastveno tokom poslednje tri godine posle NATO-bombardovanja. Osmisljavanje aktivnosti na rekonstrukciji i razvoju menjalo se od 1999, usled razrade ciljeva koje je ona sama sebi postavila. U svega nekoliko meseci posle agresije, gotovo svi putevi, zeleznicke pruge, mostovi, tuneli, stanovi, kuce, gradevine, industrije, i drugo, izgradeni su iznova. Iznenadujuce? Ne uopste. Zemlja i grad ne mogu biti ubijeni uopste, oni su kao feniks. Cak i iz pepela moguce ih je ponovo izgraditi, a tako je i bilo, svuda po Srbiji/Jugoslaviji, ukljucujuci Nis, i to do kraja naredne, 2000. godine, pre nego je otpoceo novi milenijum. Samo dva od cetiri novosadska mosta na reci Dunavu jos uvek cekaju, u celoj Srbiji, i neke velike industrije, u Kragujevcu, Cacku, kao i Nisu.
Zakljucak
Cilj ovog clanka je da pruzi sliku o tome kako grad danas, zajedno sa svojim stanovnistvom, postaje sredstvo rata, kako bi izvesne rusilacke grupe ljudi postigle svoje rusilacke uglavnom politicke, ali i ratne i naposletku ekonomske ciljeve, i to sve umesto da se neprekidno razvija na dobrobit svojih stanovnika i celokupne civilizacije. Posmatrajuci primere iz prethodne Jugoslavije (Sarajevo, Dubrovnik, Vukovar), nije osobito tesko uvideti takvu nameru tih grupa. Namerna unutrasnja opsada, unapred pripremljeni uzasni pokolji i stara gradska vecnica spaljena ne spolja nego iz samog grada, sve to da bi se taj grad lazno predstavio kao zrtva i da bi se prekinuli pregovori za mir (slucaj Sarajeva), neki delovi starog grada namerno, takode iznutra spaljeni (slucaj Dubrovnika, bastina UNESCO), te ceo grad unisten kako bi postao simbol “domovinskog rata” (slucaj Vukovara), sve to skupa od strane ocigledno sovinistickih i separatistickih vlada u Sarajevu i Zagrebu, samo je nekoliko vrlo poznatih primera sa jugoistoka Evrope. Sadasnji primeri iz Izraela/Palestine jednostavno su isti, sa mnogim od istih namera slicnih grupa.
Primeri iz sadasnje Srbije/Jugoslavije drugaciji su dabome. Razaranje celokupnog gradskog zivota u Beogradu, Novom Sadu, Nisu i svuda u zemlji bilo je glavno sredstvo NATO-a u osvajanju istog ovog dela kontinenta, ranije “nesvrstanog”, ni na Zapadu ni na Istoku. Kakva besmislica: to razaranje desilo se na samom svrsetku Dvadesetog Veka, gotovo na pocetku izvikanog Dvadesetprvog, ali desilo se na skoro isti nacin kao da je rec o “mracnom” Srednjem Veku. Zapravo, samo “high-tech” predstavlja razliku izmedu njih.
I sada, posle svega sto se zbilo, vrlo je jasno ko profitira od rata, i od rekonstrukcije i programa ponovne izgradnje: ne narod Srbije/Jugoslavije naravno. Isto je i kada se radi o citavoj prethodnoj Jugoslaviji. Medutim, nije bas sasvim jasno ko je pobednik. Moc globalno lazljivih sredstava komunikacije danas ne dopusta da se istina o dogadajima u prethodnoj Jugoslaviji razglasi svetu. Potrebno je promeniti potencijal te moci, da bi ona komunicirala kako treba. A to je prevashodni interes nase civilizacije sirom sveta, ne samo u gradu Nisu, Srbiji, Jugoslaviji.
Niko u Jugoslaviji, Srbiji i gradu Nisu nikada nece zaboraviti brutalnost NATO-bombardovanja, ali u isto vreme niko ne zeli da ma koji deo ma kog grada ili sela postane spomenik nevolja i patnji. Svi bi zeleli da to bude trijumf ljudskog duha nad silama naduvenosti i zla, trijumf mudrosti i sirine duha nad sitnim dusama i njihovom bedom, trijumf hrabrosti i odlucnosti nad ljudskom slaboscu i prolaznoscu.
Slike
1. Duvanska Industrija Nis; 2. Zrtve na glavnoj gradskoj pijaci; 3. Jugopetrol, 4. Stambena zgrada na Duvanistu; 5. Sediste Trece Armije Vojske Jugoslavije; 6. Karta grada Nisa sa naznacenim podrucjima koja je ciljao NATO (Randelovic, 1999); 7. Trafostanica Nis 2; 8. Betonski most na reci Nisavi; 9. Osnovna skola Medosevac; 10. Kuce u predgradu Medosevac i 11. Kuca u predgradu Sljaka (poreklo slika, izuzev karte pod brojem 6: Izlozba studenata Univerziteta u Nisu “Grad Nis pod NATO-bombama”, Rektorat Univerziteta u Nisu, prolece 2000.).
Zahvalnost
Prof. Antony David Charles Hyland, National University of Science and Technology, Faculty of Architecture and Quantity Surveying, Bulawayo, Zimbabwe; Prof. Paola Brezza, Universita di Venezia, Faculta di architettura, Italia; Prof. Nicholas Wilkinson, Eastern Medditerranean University, Faculty of Architecture, Famagusta/Gasimagusa, Northern Cyprus (svima za priliku da se bar jedan deo na “Zapadu” pomno i dalje skrivane istine o jugoslovenskim ratovima nade pred ocima bar malog dela svetske javnosti, u “Open House International”, uglednom britanskom casopisu o arhitekturi i izgradenoj okolini); Branka Terzic, Rektorat Univerziteta u Beogradu; Mr. Goran Jovanovic, Univerzitet u Nisu, Gradevinsko-arhitektonski fakultet, Nis; Arh. Dragana Canic, Skupstina Grada Nisa; Mr. Novica Randelovic i Dipl. Inz. Sasa Jovanovic, Zavod za urbanizam grada Nisa, Nis; Maja Lukic, Mladen Lukic i Milos Stankovic, studenti Gradevinsko-arhitektonskog fakulteta, Nis, svi u Srbiji/Jugoslaviji (svima za neprocenjivu pomoc u pribavljanju nuznog mnostva podataka za ovaj clanak).
Literatura
Bandow, Dough. (1999). The U.S. Role in Kosovo.
Blair A. & Kazerouni N. (1997). Reactive Chemicals and Cancer. Cancer Causes Control. 8(3): 473-90.
Chiang S.Y., Swenberg J.A., Weisman W.H. & Skopek T.R. (1997). Mutagenicity of Vinyl Chloaride and its Reactive Metabolites, Chloroethylene Oxide and Chloroacetaldehyde, in a Metaabolically Competent Human B-Lymphoblastoid Line. Carcinogenesis. 18(1): 31-6.
Chomsky, Noam. (1999). Kosovo Peace Accord, Gledista, Belgrade, 3-4, pp. 149-156.
Foundation for Peace and the Solution of Crisis. (1996). An Economical Price of War.
Galbraith, James K. (1999). Letter on Kosovo, LBJ School of Public Affairs, The University of Texas at Austin & Texas Observer. http://www.matf.bg.ac.yu
