Odlukom episkopa srednjoevropskog Konstantina sveštenik Dragan Stanojević (35) je krajem februara zvanično završio svoju misiju u nemačkim pokrajinama Baden Virtembergu, Hesenu i Rajnland Pfalcu, gde je pet godina služio liturgije u gradovima Manhajm, Špajer, Hajdelberg, Ludvigshafen, kao i manjim okolnim mestima. Premešten je u Švajcarsku, gde će u narednom periodu opsluživati šest kantona: Lucern, Švic, Cug, Uri, Obvalden i Nidvalden. Smešten je u Lucernu, gde je 1998. osnovana parohija, koja do dolaska oca Dragana nije imala stalnog sveštenika.
Prvi kontakti sa vernicima i građanima u novim gradovima su vrlo pozitivni, na opštu radost sveštenika Stanojevića, koji je rado prihvatio novi izazov i krenuo za potrebama svoje crkve.
– Narod me je i ovde prihvatio isto kao i Manhajmu i Landshutu, gde sam ranije boravio i tu nema neke velike razlike. Naš narod je dobar, ljudi su divni i tražiti dobro u čoveku je pravi poziv za svakoga, a posebno za sveštenika, koji zbog potrebe crkve ide upravo tamo gde joj je potreban – izjavio je u razgovoru za „Vesti“ otac Stanojević, istakavši da je njegova ambicija oduvek bila da bude tamo gde je potreban svome narodu i svojoj veri.
Lična karta
Otac Dragan Stanojević je rođen u Doboju, gde je pohađao osnovnu školu. Bogosloviju je završio u Prizrenu, a Teološki fakultet u Beogradu. Nakon završenog fakulteta počeo je da radi u Srednjoevropskoj eparhiji u kancelariji u Minhenu, pa jedno kratko vreme u parohiji u Landshutu. Trećeg oktobra 2001. je preuzeo parohiju u Manhajmu. U Landshutu mu se rodila prva ćerka Nastasija, u Manhajmu Katarina i iskreno se nada da će sa suprugom Vesnom imati još dece.
Emotivno, nije mu bilo svejedno što prelazi u novu parohiju, jer je u staroj stekao veliki broj prijatelja i proveo mnogo lepih trenutaka.
– Sarađivao sam, zaista, sa divnim ljudima, na raznim mestima i u različitim trenucima i zaista im hvala što su mi pomagali. Oni su uvek rado prihvatali poziv i mislim da su to doživljavali kao poziv svoje crkve, što me je posebno radovalo. Sve što im prenosio oni su osećali kao poziv svoje majke, crkve i najsrdačnije im se zahvaljujem na tome. Ta njihova karakteristika će mi uvek biti u sećanju, to je nešto što se ne zaboravlja, a posebno ne razna veselja kroz koja smo zajedno prošli preko venčanja i krštenja. Bilo je, nažalost, i sahrana i zajedničkih tugovanja. Trudio sam se da, tamo gde se moje srce raduje, to pokažem ljudima. Tamo gde mi je srce plakalo, plakao sam suzama i to je narod video, primetio i znao je to da ceni.
Iako je on prvi paroh u Lucernu, zna da će imati mnogo više vernika nego u Nemačkoj, jer je srpski narod u Švajcarskoj organizovaniji nego u susednoj zemlji. To objašnjava činjenicom da se živi u manjim sredinama, gde se ljudi bolje poznaju i gde su više upućeni jedni na druge, pa samim tim „jedni druge vuku.“
