Popis građana u rasejanju, najavljen za početak ove godine u organizaciji Ministarstva za dijasporu našao se neočekivano u središtu pažnje ne samo onih kojih se to najviče tiče već i domaće javnosti, stručnih službi i državnih institucija u očekivanju rezultata koji će razrešiti mnoge dileme i konačno dati odgovor na jedno od najkompleksnijih demografskih i nacionalnih pitanja:
• Koliko nas u stvari ima, ili sasvim konkretno – kolika je iseljena Srbija?
Pored demografske faktografije popis će utvrditi kojim ekonomskim, finansijskim,
stručnim i drugim resursima raspolaže dijaspora, kako i gde ustanovljeni potencijal najefikasnije upotrebiti u sanaciji negativnih posledica društva u tranziciji opterećenog hipotekom događaja iz bliske prošlosti.
Sa druge strane, popis je jedinstvena prilika afirmacije problema rasejanja i mogućnost da im država posveti više pažnje uz puno uvažavanje prioriteta pre svih pregovora o suverenitetu Srbije na celoj svojoj teritoriji. I na kraju, koliko u stvari državljana ima Srbija, ako je popisom 2002. ustanovljeno da u rasejanju zvanično boravi 414.839 građana, dok je na dan 31.12. iste godine samo u Nemačkoj, evidencijom Saveznog statističkog zavoda iz Vizbadena, registrovano 591.500 vlasnika našeg pasoša!
Teško je bilo poverovati da će Ministarstvo za dijasporu „izvođač“ ove još pre 15. godina izrečene ideje bez temeljnih i sveobuhvatnih priprema, dobro strukturirane argumentacije, precizno definisanih ciljeva, posledica i značaja predstojećeg popisa kako za građane, tako i za državu uspeti da se pomeri za korak od već opšte poznatih alibi proklamacija u očiglednoj nameri da izbegne posao koji svojim obimom, složenošću i značajem prevazilazi njegove skromne mogućnosti dodatno minimizirane jednopartijskim ustrojstvom, plodne podloge novog jednoumlja bez kontrole i uticaja dijaspore, bez konkurencije kreativnih ideja, potrebne kompetencije i spremnosti da se potraže odgovori na pitanja bez kojih popis gubi svaki smisao.
Galimatijas sa Zakonom o popisu i Zakonom o dijaspori kao lažne dileme konstruisane radi kupovine vremena najbolja su potvrda koliko im je stvarno stalo do dijaspore i popisa. Umesto što godinama reklamiraju svoje mnogobrojne uspehe i aktivnosti trebalo je da se sa dijasporom, kao pouzdanim partnerom, na zajedničkom poslu usredsrede na nekoliko značajnih tema, od kojih je popis svakako prioritet. Bilo bi neodgovorno i sa nesagledivim posledicama bez izrađenih kriterijuma Srbe u Mađarskoj, Rumuniji, Albaniji, Makedoniji itd. zvanično deklarisane kao nacionalne manjine, politički zastupljene na različitim nivoima vlasti, zaštićene domicilnim i međunarodnim pravnim aktima kao i odredbama Povelje Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, samovoljno ubrojiti u srpsku dijasporu. Takav nepromišljen čin pokrenuo bi pitanje kolizije, dometa i sadržaja ingerencija „matice-patrona“ sa jedne strane i doveo u opasnost domen suvereniteta država u kojima su nastanjeni kao njihovi državljani sa druge strane.
Isti uzrok dao bi iste pogubne posledice, ako bi Srbe iz Republike Srpske, uprkos činjenici da su jedan od tri konstitutivna autohtona naroda BiH, jednostrano proglasili dijasporom jedne druge suverene države samo na osnovu etničkog porekla, svesno ignorišući realnost postojanja države čiji su državljani. Da li su Srbi sa Kosmeta i Crne Gore u slučaju negativnog ishoda pregovora i referenduma buduća dijaspora? Kako se opredeliti u određenju pete generacije američkih, australijskih ili novozelandskih Srba kad su razlike veće od sličnosti u jeziku, kulturi, mentalitetu, načinu života, pasošu, rodoljubivim osećanjima koja u toj kombinaciji određuju nacionalni i svaki drugi identitet.
Dakle, ko je srpska dijaspora? Ako se priklonimo mišljenju da su Srbi svi i svuda dijaspora naći ćemo se u lavirintu pravnih, političkih, istorijskih, emocionalnih protivrečnosti i kolopletu iz kojeg nema racionalnog izlaza. U slučaju opredeljenja da su samo Srbi autohtoni državljani Republike Srbije dijaspora učinićemo višestruku nepravdu, prvo svim nesrbima njenim državljanima, prema Srbima koji to iz bilo kog razloga nisu i onima koji to jesu na osnovu novog Zakona o olakšanom sticanju državljanstva, ali sa ograničenim političkim i građanskim pravima potisnutim na društvenu marginu.
Ako izuzmemo Srbe domicilne državljane, najčešće bez prava na dvojno državljanstvo, zvaničnom statističkom evidencijom obuhvaćeni su isključivo aktuelni državljani SCG, dok po nekim šire prihvaćenim tumačenjima dijaspora znatno prevazilazi administrativno postavljen okvir. Na taj način otvara se jedna od najvećih dilema neizbežnog popisa i jedno od najsloženijih demografskih, nacionalnih i političkih pitanja – Koga ubrojiti u srpsku dijasporu?
Kakav će ishod ovog celokupnog preduzetništva biti pokazaće bliska budućnost, jer vreme je najbolji sudija, ili, možda novi izbori.
