Bitka na Ceru bila je velika pobeda Srbije ali i, možda još važnije, prva pobeda saveznika u Velikom ratu. Ona je pokazala da se na malu balkansku državu stisnutu između neprijatelja, oslabljenu od Balkanskih ratova i izolovanu od saveznika, i te kako može računati!
O ovoj pobedi u danima koji su usledili pisali su i novinari, i književnici i vojnici… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti srpskog naroda došla je upravo sa neprijateljske strane.
Evo šta su posle Cerske bitke zapisala dva austrougarska vojnika koja su u njoj učestvovala.
„Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska – ne, razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali čitave kolone komore ili gazili u rovovima pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske.
Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila-volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu.”
Egon Ervin Kiš, austrougarski vojnik i pisac
„Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.”
Alfred Kraus, austrijski general
