Od „šaraj to, brate, malo tamo, šaraj onamo“ do „šake jada“, od prošlih izbora kad su ga HDZ i Most prevarili kao malo dete, do ovih u koje je ušao s prkosnim gestom „ustaškog unuka“, Milanovićeve idiosinkrazije postale su kamen na vratu hrvatskih socijaldemokrata.
Uživati status gradskog „fakina“ nije u Zagrebu samo po sebi loša stvar. Osobe s takvom strukturom ličnosti su vrlo cenjene na „kavi subotom“, jednom od urbanih rituala Zagrepčana, vremenski smeštenom između posete Dolcu i kuvanja ručka. Može se reći – je pa kaj, i Beograd je popustljiv prema svojim „mangupima“.
Ali za hrvatski politički momentum, koji je odavno napustio nivo duhovite dosetke, za urbane ešalone nacionalnog biračkog tela, svih onih što su u Milanovićevoj stranci (ne u njemu) videli viteza na belom konju koji će ih spasiti od HDZ-ovskog nacionalizma oznojene narodne duše i mostovskog kleronacionalizma, Milanovićev poslednji istup se graniči s tragedijom.
Da li SDP odgovara metafori viteza na belom konju sada je nebitno, daj šta daš, u muci vrag i muhe jede, kaže jedna zagrebačka poslovica. Ako nema ko drugi, moraju oni: socijaldemokratama je već po relacionom odnosu sa drugim hrvatskim partijama pripala obaveza spasavanja evropske kompatibilnosti, liberalne demokratije i sekularizma na državnom nivou. Jedan premijer sa prkosnim identitetom Petra Pana obolelog od Turetovog sindroma sada ruši tu konstrukciju rođenu iz oskudice nade.
Po istom relacionom principu, Plenković, šef HDZ-a, stranke čiji je prošli lider – opetovano! – uhvaćen s rukama u vreći, sad odjednom dobija auru mirnog centra, stabilnog uzemljenja sposobnog da neutralizuje sve nacionalne paroksizme.
Da li su se Hrvati za to borili?
Alo, Jastreb, zove Sokol(ica)…
Zaista, za šta su se Hrvati borili? Dvadeset i osam godina od Osme sednice srpskih komunista, dvadeset i šest od prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, četvrt veka od izbijanja rata i skoro toliko od osnivanja samostalne države čine se solidno vreme da se postavi to pitanje.
Svi se nisu borili za isto, toliko je jasno.
Neki Hrvati su se borili za pluralističko, demokratsko, otvoreno, civilno društvo, ljudska prava i vlast koja ne krade (puno); ali ko njih pita, posle svakih izbora takvi ostaju unezverena manjina, ideološki gledano u goroj manjinskoj poziciji od srpske manjine.
Neki Hrvati su se borili protiv Miloševićeve inicijative, vođene iz umreženih partijsko-državnih institucija komunističke Srbije, širene elementima direktne demokratije („mitinzi istine“), sve u korist ustavnih promene kojima bi se uveo princip „jedan čovek – jedan glas“ i u efektu ukinula federalna struktura Jugoslavije.
To je tako razuman princip, argumentovale su kolege iz beogradskih medija. Jeste – ako si Srbin. Jeste, ako gledaš teoriju političkog federalizma, od Monteskjea pa nadalje. Ali ako si Hrvat i u rukama već držiš Ustav iz 1974. koji su ti dali Tito i Kardelj, a pisao najbolji srpski profesor ustavnog prava, dokument kojim je Jugoslavija u svemu osim u imenu pretvorena u konfederaciju, onda se to pretvara u nemogući princip.
Neki Hrvati su se borili protiv besmisleno agresivne kulturne politike iz Beograda. Hrvatski jezik? Ne postoji! Serija „Vuk Karadžić“ mora da se emituje u najboljem terminu, u nedelju uveče posle Dnevnika, i gotovo, inače ste ustaše kakvi ste uvek bili!
Kad sam početkom 1990. kao dopisnik Radio Beograda iz Zagreba napisala analizu o finesama Vukovog imena i dela među Hrvatima, očito me je čuo i pročitao širi krug od onog s moje strane nameravanog.
Osnovna teza iz teksta je bila: Vuk Karadžić je za srpski jezik mesija, za hrvatski samo jedan od proroka. Polako s Vukom u Hrvatskoj – on je tu, raširio se u čitavom hrvatskom jeziku, udobno namestio, ali što se više insistira na njegovoj jezičkoj beatifikaciji, tim će Hrvati brže snižavati njegov status jezičkog proroka.
Naselje u kome sam tada živela s porodicom bilo je u svakom pogledu biser humane postmoderne arhitekture, beli „neotuskanizam“ na padinama zagrebačke Medvednice – osim što u njemu, uzduž i popreko, kao i u svakoj poštenoj novogradnji tog vremena, nije bilo ni jednog jedinog telefona.
Za novinara, apsolutno neprihvatljiva situacija. Najavila sam se kod Milovana Šibla, ministra informisanja u upravo ustoličenoj vladi Tuđmanovog HDZ-a, i tražila telefon preko veze, preko reda, ispod stola, preko krova – Milovane, učini nešto!
Milovan Šibl je pre toga bio kolega sa Radio Zagreba, one iste institucije gde je nekad tata Ivan Šibl kao partizanski izbor bio direktor. Šibl junior je, kao osvešteni patriota hrvatskog jezika i kulture, više vremena provodio u kafiću na prvom spratu Radio Zagreba, nego u redakciji. Čak nisam sigurna ni da je uvek znao kojoj redakciji pripada, budući da je stajao pod hroničnom serijom suspenzija.
Uglavnom, gospodin ministar me je primio u svom kabinetu, malo smo popričali o onome što je on napisao o Vuku, pa mu hrvatski komunistički urednici nisu pustili u program, ili što sam ja napisala o Vuku, pa su mi moji srpski komunistički urednici rado pustili u program.
Telefon? Najmanje što HDZ može da učini za mene, sad će to sekretarica, samo da se seti kako joj je ime! I tako je porodica Knežević dobila prvi telefon na šumskom proplanku između Šestina i Ilice, čudo prirode samoupravne infrastrukture.
Kada su u jesen 1991. počele vazdušne uzbune u Zagrebu, na skupu stanara je jedna komšinica proširila vest kako u jednom od deset ulaza živi „beogradska špijunka, fol novinarka“, koja jedina ima telefon da „navodi avione“ i da joj je priključak sredio direktno Milošević! Najlepše od svega je što je isto to prepričavala i meni napolju, ne znajući ko sam i tražeći od mene podršku u svom komunalno opravdanom besu, dok su se njena ćerka i moj sin igrali okolo i dogovarali za rođendan. Do rođendana je, međutim, shvatila ko sam, tako da od proslave nije bilo ništa.
I tako su mi Vuk i Šibl, u neobičnom aktu srsko-hrvatske sinergije, dali telefon kad ga niko nije imao, ali me nisu spasili od rata.
Balvan revolucija revisited
Za razliku od hrvatske civilne avangarde, „ustavobranitelja“, ili identitetskih boraca kulture i jezika, četvrta grupa Hrvata se borila za revizionističke principe zasnovane na političkoj tradiciji NDH. Pristigli uglavnom iz emigracije, spojeni sa komunističkim bezbednosnim aparatom koji im se otvorio kao odstajali švajcarski sir, neoustaše su naciju strpale u vremepolov i povele je u maj 1945, ne bi li sada u nekoj vrsti nad- i međugeneracijskog ugovora „pozlatile“ beščašće istorijske epizode ustaštva.
Pitanje da li je ta četvrta grupa najbrojnija je izlišno, u krajnjoj liniji irelevantno. Darko Erceg, uoči rata glavni urednik Unutrašnje redakcije u Radio Zagrebu, govorio je: „Ustaše su 1941. stigle u Zagreb u pet kamiona – ej, al’ su izgradile sustav!“
Sadašnja tehnička vlada HDZ-a je išetala direktno iz te Darkove tužbalice. U toj vladi – kao i u tanušnoj saborskoj većini, ili klijentelskom isečku biračkog tela – nisu neoustaše najbrojnije, ali su, svejedno, po istorijskom sećanju reprodukovale „kamiondžijsku epizodu“, unutar čijeg okvira funkcionišu kao najdelatnija politička snaga.
Kako im to polazi za rukom, kako uspevaju da čitavu naciju postave na stazu konkretnog istorijskog revizionizma? Kako su ustaše stigle u Hrvatsku 1990–1991. u nekoliko aviona, da bi se tek sada, četvrt veka kasnije, osećale dovoljno sigurnim da kažu – „više nismo incident, sad smo sustav“?
Osnovna tehnika kojom je to postignuto je medijski, obrazovno, društveno i kulturno forsirani „time-gap“. Konkretno, na sve kritike iz „hrvatskog puka“, „sustav“ odgovara tako da kaže – čestiti muževi hrvatski, poslušne maternice hrvatske, sjetite se kako vam je bilo 1989–1990. kad ste morali trpjeti mitinge istine i tresti se nad Titovim federalnim nasljeđem, mi smo vas izbavili da ne izgubite pamet! Ko guske u maglu ste uletjeli u Jugoslaviju 1918, pa opet 1945. na bis; bome bi se i 1991. polakomili, bando jedna nezahvalna, izrodi, nostalgičari i skojevci, samo da ste kojim slučajem dobili jednu epizodu „Vuka Karadžića“ manje! Sad svi natrag u 1991. i da ste tamo sjedili dok si ne utuvite zbog čeg ste nas zvali natrag!
Sve televizijske stanice su prošle nedelje otvarale vesti sa centralnom informacijom o „dvadeset i petoj godišnjici Balvan revolucije“. Vesti su ovde i inače tako složene, da bi čak i dr Nele Karajlić u fazi najdubljeg nadrealizma pokazao više osećaja za logiku modernih informativnih emisija.
Bitno za Balvan revoluciju – ona na Hrvatskoj televiziji nije spomenuta u kontekstu dokumentarno-istorijskog programa.
Nije ni u smislu da visoke putarine danas imaju na Hrvate sličan efekat kao i Balvan revolucija nekad, teraju ih sa glavnih na sporedne puteve. Kao, ajde reći ćemo (lepa fraza kojom se u hrvatskom jeziku nagoveštava da je ono što sledi podložno interpretaciji), ranom primeru ekonomske politike ograničavanja slobode kretanja hrvatskim cestama. Nekad balvani, danas činjenica da te dve povratne vožnje Zagreb–Split već koštaju više nego godišnja austrijska vinjeta!
Naprotiv, pobuna kninskih Srba je plasirana u buketu aktuelnih informacija: rat u Siriji, migraciona kriza i Balvan revolucija, potpuri dnevnih nevolja.
Ovo je samo jedan primer, ali dovoljan da razjasni prirodu javnog medijskog diskursa u Hrvatskoj koji nikad nije izašao iz 1991. Taj diskurs je konstruisan kao Fukoov, odnosno Bentamov „panoptikum“; on je „idealni zatvor“ – propustan za Srbe, koji mogu otići kad god im je volja, nepropustan za Hrvate, ponosne vlasnike samostalne države, besramno pokradene od vlastitih političkih elita na njihovom razvojnom putu od kamiona do sistema.
Nema niš’ od soldačije…
Dramatika socijalnih patologija u međusobnim odnosima Srba i Hrvata – u smislu države Srbije i državotvorne ideje Hrvatske, sačuvane u rudimentarnom funkcionisanju Sabora pod Bečom, onda od 1867. pod Peštom – potiče od istorijski promenljivog statusa hrvatskih Srba.
Oni su bili Eugenovi Srbi, habzburški Srbi, Srbi Marije Terezije, Franjini Srbi, Kuenovi Srbi, mnogo pre nego što su 1918. postali hrvatski Srbi. Čak i tada su oni bili „hrvatski“ samo za Hrvate, dok su za same sebe bili Aleksandrovi Srbi, podanici centralističke kraljevine kojom se vladalo iz Beograda, idealni stanovnici pravne formule „jedan čovek – jedan glas“.
„Hrvatski“ Srbi su oni postali tek 1945. Ironija sudbine je da su ih komunisti preveli u taj status, a da su onda Srbi Banije, Korduna, Like, Slavonije upravo Komunističku partiju doživljavali kao garant da oni nisu „hrvatski“ već „jugoslavenski“ Srbi.
Negde krajem 1990. našla sam se u saborskom kafiću na Gornjem gradu sa Milanom Babićem. On je bio jedan od pet poslanika SDS-a u prvom sazivu Sabora. Izborni zakon je bio većinski – to je bila situacija koja je pogodovala HDZ-u, ali iz istog razloga i Srpskoj demokratskoj stranci. Ko god je imao veliku koncentraciju stanovništva na kompaktnoj teritoriji, taj je direktno slao zastupnike u parlament.
Kad bi danas, u opštim nacionalnim, anonimnim izborima, hrvatski Srbi poslali pet zastupnika u Sabor? Nezamislivo.
U tom momentu, 1990. godine, bila je to idealna prilika za temeljni dogovor Hrvata i hrvatskih Srba. Nerado i na rate, Tuđman je davao kulturnu autonomiju, u jednom trenutku bi dao i političku.
Bi, kad bi, možda, eventualno – da je pet srpskih poslanika iz Knina uopšte dolazilo u Sabor. Umesto toga, odlučili su se za bojkot.
Tada, kad sam se srela sa Babićem, bio je jedini put da su SDS-ovci došli u Zagreb.
Zašto ne dolazite, pitala sam Babića. Ranije ili kasnije, moraćete da pregovarate sa Zagrebom o nekom modusu političke organizacije. Što kasnije, to gore po vas.
Stajali smo za šankom, on, bahati dinarski mačo razdrljene košulje, ja potpuno iscrpljena saznanjem da je rat neizbežan. Samo da se razumemo, Sabor je tada bio pun hrvatskih bahatih dinarskih tipova razdrljenih košulja, nije Babić u tom smislu odskakao od lokalnog političkog standarda.
„Zato što mi uopšte ne mislimo da se moramo dogovarati sa Zagrebom. Nas samo Beograd zanima. Beograd će nas štititi“, objasnio mi je Babić nižu matematiku.
„Neće“, odgovorila sam.
Teško je danas, četvrt veka kasnije, preneti svu rezignaciju, tugu i očaj koji mi je ostao od tog kratkog susreta za šankom saborskog kafića. Znala sam šta sledi, a da u tome nije bilo trunke „vidovitosti“ – samo hladna logika, uporedna kombinatorika istorijskih epizoda, hvatanje trenda u vazduhu i istrenirani refleks posmatranja, osobine koje u principu poseduje svaki novinar.
„Beograd“ nije bio spreman ni za otvoren frontalni sukob oko stvari koja mu je istorijski bila mnogo važnija, kao na primer Bosna 1914; da je na kraju nateran da to učini, deo je šire međunarodne situacije. Ako to nije hteo zbog bosanskih, zašto bi to učinio zbog hrvatskih Srba, koji su toliko nesavitljivi i nevešti, da čak i ne pokušavaju da se dogovore sa – ajde, reći ćemo! – šest puta brojnijim hrvatskim stanovništvom.
Ako toga nije bio svestan Tuđman, jesu Šušak, Glavaš, Merčep i slični – bilo da su i oni prepoznali trend ili samo s veseljem ušli u rizik da ga provere u praksi.
Obeležavanje godišnjice „Oluje“ iz avgusta 1995. uvek doživljavam kao vremenski „falsifikat“. Pred mojim mentalnim okom ona je protutnjila mnogo ranije, još 1990–1991. – kada je do realnog egzodusa zaista i došlo, bila je to samo tehnika.
Give me a war!
Privremeni rezime bi glasio: Srbi više nisu politička pretnja za hrvatski istorijski nacionalni projekt samostalne države. Kako kaže Nikola Lunić iz Srpskog privrednog društva „Privrednik“, u čitavoj Hrvatskoj ih je ostalo oko 180.000; u samom Zagrebu manje od 40.000.
Zašto onda sadašnja tehnička vlast, „tehničke“ kulturne institucije i „tehnički“ mediji već mesecima ne ispuštaju srpsku kosku, pardon temu, iz ruku? Zašto se u ovdašnjem javnom diskursu već godinama, poslednjih meseci intenzivno, plete konstrukcija o hrvatskim Srbima, politički potentnijim nego ikada do sada, s podrškom hrvatskih nacionalnih izroda, koji samo pa što nisu demontirali hrvatsku državu!
Zašto se politički forumi veterana tresu pred „srpskom pretnjom“, u situaciji kada zagrebački Srbi napuštaju službu božju na sporedan izlaz, preko neuglednih vrata stambene veže u Ici, posramljeni i uplašeni, tiši od vode, niži od trave, samo da ih neko ne bi video kako koriste glavni crkveni portal u Preobraženskoj ulici?
Jednostavno – zato što službeni Zagreb drži Hrvatsku u panoptikumu iz 1991. Zato što se ekonomija urušila, što je međugeneracijski ugovor propao, zato to mladi beže, zato što lokalna vrsta klerikalizma ne postoji više ni u Vatikanu, zato što su perspektive za ekonomski boljitak nikakve. Gledano tako, jedini uspešni projekt je bio „domovinski rat“. Nikakvo čudo što je Karamarko vukao na tu stranu, sad već i Milanović. Nikakvo čudo što je jedino svetlo na horizontu saplitanje Srbije na putu u EU.
Jovan Rašković se svojevremeno dogovarao sa Tuđmanom o kulturnoj, eventualno političkoj autonomiji. Bio je to proces, išlo se ka tome, kada, u kom tempu, kom obimu – bilo je otvoreno. A onda je Tuđmanov savetnik Slaven Letica odlučio da snimak tih poverljivih razgovora dostavi novinama. Posle izjave o „ludom srpskom narodu“, Rašković se politički nikad nije oporavio. Može se mirne savesti reći da ga je Letica uništio i time otvorio put ka „Oluji“ i „Bljesku“.
Sad je Milanović naleteo na isti tip bombe kao Rašković svojevremeno. Jedina razlika je – Rašković se stideo izrečenog, Milanović se time ponosi.
Osim što, kad je Rašković u pitanju, moja savest nije mirna. Kako smo bili komšije u naselju gde sam ja jedina imala telefon, a u njegov „srpski stan“ je već u prvom talasu provalio izvesni službenik Ministarstva unutrašnjih poslova s familijom, Jovan me je pozvao iz Beograda i zamolio da skočim do stana i pogledam ko je tamo, onako, dobrosusedski, ne da mi je zapoveđeno.
Šta vam pada na pamet, ja imam dete od pet godina, odgovorila sam mu. Dođite pa gledajte!
Ja sam znala da razgovaram sa kukavicom, ali mislim da je on tek tada shvatio da sam i ja kukavica. Normalno, više nikad nismo razgovarali.
