„Kad smo došli sa malom decom, bez poznavanja jezika, bez posla, sa strahovima o tome šta se dešava rodnom kraju, jer ga je ratni vihor već zahvatio…ispred i iza nas nije bilo nikoga, morali smo se sami snalaziti, ali su se naši ljudi uvek pomagali…
Danas smu tu gde jesmo, imamo našu parohiju, našu školu, puno udruženja…Mnogo pošteno radeći, sarađujući, družeći se, pomagajući i pre svega, verujući jedni drugima, našoj domovini, rodnom kraju, punili smo tamo naše baterije da bismo išli dalje.
Drago nam je kada se osvrnemo, da vidimo nove generacije, i sve šta smo uradili…Možda je moglo više, ali, ipak, u tuđoj zemlji, pod „papinim prozorom“ mi smo srećni i zadovoljni sa onim što imamo“, kaže Kristina Grabovac.
„Nije bilo lako kad smo došli…nismo poznavali jezik, a i naš mentalitet je drugačiji od Italijana…mi jesmo slični, ali ima razlika…Oni su mislili da smo mi pali odnekud iz svemira, pa nam kažu kad su nas upoznali: Vidi, pa vi ste isti ko i mi! To je za nas bilo malo i uvredljivo“, kaže Slavko Grabovac.
Jedan je od najpoštovanijih pripadnika srpske zajednice, Slavko svojom mudrošću i blagošću uspeva da umiri i nesporazume kada se pojave.
„Ne znam koliko uspevam u tome, ali prvo nastojim da se ljudi nerazjedinjuju, da ostaju skupa, a to je u današnje doba teško“, iskren je Slavko.
Na pitanje o povratku u zavičaj, kažu da je teško na to odgovoriti.
„Pripremamo se kao da ćemo se vratiti, ali mi to ne znamo. Pozdravite nam otadžbinu!“, poručuje porodica Grabovac.
