Savindan, 27. januara, obradovao je đake iz Lipljana koji su posle šest godina učenja u zgradi što je izgledom i vonjem pre ličila na svinjac negoli na školu, ušli u nove prostorije. Teško je poverovati da je odlazak u školu ostvarenje sna za bilo kog đaka, ali za osnovce koji žive u ovom gradiću, u srcu Kosova, jeste, tvrde, najveća sreća.
– Sve ove godine učili su u krajnje nehumanim uslovima. Bilo je dana kada od smrada nije moglo ni da diše, ali deca su bila uporna. Ovde je sve novo i čisto. Jedina zamerka je što u školi nema kanalizacije. Svi su oni dobri đaci i zaista sam ponosna na njih – ističe 36-godišnja Bogdanka Mirić, nastavnica muzičkog.
(Ne)vidljiva crta
U Lipljanu živi oko 3.500 Albanaca i 1.500 Srba. Kao i u svakom etnički mešovitom mestu, Srbi su izdvojeni u svojoj enklavi, gde se slobodno kreću. Jedni drugima ne zalaze preko „crte“, ni u goste.
Od prvog do osmog razreda u novoj školi, koja nosi naziv nekadašnje „Braća Aksić“, ima ukupno 80 đaka. Ali, nažalost, učenika je sve manje. U prvom razredu ih je troje, a u drugom samo dvoje. Na času muzičkog, kojem je prisustvovala i reporterka „Vesti“, bio je čitav osmi razred – slovom i brojem – deset učenika!
Kažu da im je poslednjih šest godina od kraja rata bilo jako teško, ali da im nikada nije palo na pamet da odustanu od dolaska u školu.
– Struja bi trebalo da dolazi na svakih šest sati, ali je nema ni po desetak. Dnevno je imamo samo pola sata, pa uglavnom učimo uz sveću. Zimi je sve teže, jer se rano smrkava, no zato ujutru poranimo pa zadatke koje nismo uradili, završavamo pre škole. Ipak, ova godina je daleko bolja nego prethodna, kada struje nije bilo uzastopno ni po 20 dana – priča nam učenik Nikola đorić.
Nema kutka za Srbe
Srpska deca nemaju nijedno mesto na kome bi se okupljala posle škole. U Lipljanu postoji Dom kulture, ali su ga preuzeli Albanci. Stariji Srbi iz Lipljana okupljaju se u Slavkovoj lokalnoj kafani, koja je u danima kada su kuće u gradu paljene, služila i za privremeni smeštaj beskućnika.
Nastavnica Mirić kaže da je đacima puno značilo to što su sve užbenike dobili, a takođe imaju sintisajzer i kompjuter. Ali, odlazak od škole do kuće za njih je prava trauma.
– Okupimo se, pa zajedno krenemo put škole. Uvek nas čeka ili prati neki od brižnih roditelja. Nikada ne idemo glavnom ulicom, već se provlačimo kroz srpska dvorišta – kaže Nikola i objašnjava da među đacima ima i onih koji stanuju u delu Lipljana, naseljenim isključivo Albanci.
Ova deca ni po čemu nemaju normalno detinjstvo. Kod kuće su pre nego što padne mrak, pa retko imaju prilike da se igraju sa vršnjacima.
Pogrdne reči
Kuća 14-godišnje Dragane Cvejić nalazi se usred albanskog naselja, pa joj zato niko od vršnjaka ne dolazi u goste. „Svi se plaše da im se nešto ne dogodi u ovom delu Lipljana“, žali se Dragana kojoj ni samoj nije prijatno, jer čim izađe iz kuće, komšije joj upućuju pogrdne reči na albanskom.
– Verujte, stvarno nam je teško. čak je i igra rizična po život, ponekad dečaci ipak dohvate loptu, a mi, devojčice smo vezane za kuću, gde obavljamo razne poslove, učimo, sedimo sa porodicom… Za drugačiji život ne znamo, ali ne žalimo se – veli Sanja Milosavljević.
Ipak, teško je ne pozavideti entuzijazmu ove dece. Obećavaju, čim završe osnovnu školu, upisaće i srednju, u nekom od okolnih mesta, iako to znači da će morati da prolaze kroz albanska naselja, a znaju da tamo nisu dobrodošli. Ali teše se činjenicom da će im znanje i obrazovanje biti jedna šansa više da se izbore za bolji život u okviru nezavidne kosmetske svakodnevice.
