U poslednjih petnaest godina srpski narod je nekoliko puta menjao naziv države, a s promenom naziva menjala su se i državna obeležja, pre svega zastave. U šivenju tako važnih obeležja proslavila se „Radna žena“, koja postoji više decenija, a većina zaposlenih od njih trideset dvoje prošla je sve faze državnih promena. Iz nekih razdoblja nose lepa sećanja, a iz drugih tužna .Jedno je sigurno, u ovoj maloj, ali dobroj firmi svi rade od srca, baš kao i najmlađi po stažu u „Radnoj ženi“, današnji šef proizvodnje (na ovoj funkciji od novembra prošle godine), 36-godišnji Nebojša Milisavljević.
– Svi zadovoljno trljamo ruke, posla ima napretek, sve nam ide naruku. Svetsko prvenstvo u fudbalu, a i razdvajanje sa Crnom Gorom nabacili su nam nove poslovne obaveze i to za nekoliko narednih meseci, tako da smo bili prinuđeni da produžimo radni dan, a uveli smo i treću smenu – ističe Milisavljević.
Zaborave umor
– Ponekad, kao na primer sada, ginemo od posla, ali ne idemo kući dok ne završimo. Naš motiv nije plata, već ljubav prema poslu. Dešava mi se kad dođem kući da me svaki delić tela boli od sedenja za mašinom, ali kad vidim svojih ruku delo, preplavi me osećanje blaženstva i sve zaboravim- veli 38-godišnja Snežana Kovačević.
„Radna žena“ nalazi se u najužem jezgru Beograda, odmah iza nekadašnje Savezne skupštine, čija se namena ubuduće još ne zna. Kažu da je to bilo iz praktičnih razloga – kad bi saveznim organima zatrebala nova količina zastava, zaposleni Savezne skupštine očas posla su bili u „Radnoj ženi“. Nepoznato je kako će biti ubuduće, ali da žene, njih 29, zaposlenih u ovoj državnoj krojačkoj firmi uživaju u svom poslu ne treba sumnjati. Zarada je na nivou prosečne srpske plate, što je nešto više od 150 evra, ali radnice tvrde da su zadovoljne.
– Radim posao koji iskreno volim – kaže 55-godišnja Radmila Barjaktarević, čiji je prvi radni dan započeo 1971. godine u ovoj firmi. – Od malih nogu sam nešto krojila i šila, a vez je bila moja poslastica. Godinama sam vezilja u „Radnoj ženi“ i nema tog novca koji može da nadoknadi zadovoljstvo kad vidim svojih ruku delo ispred neke državne ustanove. A kad mi se desi da nešto pogrešim, što obično niko ni ne primeti, ne mogu cele noći da spavam i ma koliko da sam u cajtnotu, grešku ispravljam. Da ne bude zabune, nema plate, u Srbiji koja može da ide ukorak s povećanjem cena.
Razgledamo „rađanje“ zastave koja bi trebalo da se zavijori ovih dana ispred Savezne skupštine, dugačku 14 metara, a široku 2,2 metra. Šef Nebojša se smeje i kaže da je to za sada najveći barjak u njegovoj karijeri, zastavara. Oko nas gužva, prave je putnici namernici, navijači, koji se pripremaju za fudbalsko prvenstvo u Nemačkoj. Došli po zastave, male i velike, neki su ih naručili, a neki to tek čine, u „pet do dvanaest“.
– Kako da se veselim kad naši fudbaleri pune mreže protivničkih reprezentacija ako nemam srpsku zastavu – naglas se pita 41-godišnji Beograđanin Zoran Nonković. – Kad fudbalsko prvenstvo prođe, krasiće zid u dnevnoj sobi. Ne mogu da sačekam ni prvenstvo, a ni mahanje barjakom s fudbalskih tribina.
Petokraka
– Zastave s petokrakom kupuju jugonostalgičari i njihova deca – objašnjava nam Javorka Obradović, koja upravo udara poslednji štep na jednoj takvoj. – Radimo ih isključivo po narudžbini, a najbolje se prodaju leti, kad dijasporci krenu kući. Trenutno imamo njih desetak naručenih i čini mi se da su i one namenske, da putuju na fudbalsko prvenstvo u Nemačku.
Nikola Kozomora ne ide na SP u Nemačku , ali su mu zastave hobi.
– U „Radnu ženu“ dolazim često, do sada sam kod njih šio nekoliko zastava, a povremeno dođem samo da razgledam. Obožavam i skupljm zastave. Imam sve naše, ali i dosta stranih. Ovde se osećam kao dete u prodavnici igračaka – ističe Nikola.
