Mediji u Crnoj Gori ovih dana prepuni su oglasa o ponudi kuća i imanja na prodaju: „hitno i povoljno zbog seobe u Srbiju“. Najdrastičniji je svakako slučaj sela Seoca kod Andrijevice. Meštani ovog najvećeg i najbogatijeg sela u gornjovasojevićkoj opštini u kojoj se više od 70 odsto punoletnih građana izjasnilo za očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, Stijovići, Mitrović, Folići, Stanići, Martinovići i Guberinići (oko 120 domaćinstava) nude na prodaju celo selo i najavili su kolektivnu seobu u Srbiju.
Stanoje Stijović, glava jedne od najbrojnijih porodica, kaže da od 45 članova njegove uže porodice njih tridesetoro živi u Srbiji:
– Ne mogu da dozvolim da kod braće idem s pasošom i zato smo odlučili da čim prodamo imovinu selimo kod njih. Želja nam je da negdje u Srbiji nađemo i kupimo cijelo selo kojemu bi smo dali ime po ovoj našoj rodnoj grudi, da barem tako sačuvamo uspomenu na nju.
Slučaj Vujice Mitrovića
Najkarakterističniji je svakako primer Vujice Mitrovića, Seočanina na privremenom radu u Danskoj:
– Sav kapital uložio sam u rodno mesto. Imam tri kuće u Andrijevici i jednu u Seocima, kuću u Sutomoru i vikendicu na planini Balju i sve ću da prodam i kupim imovinu u Srbiji jer sam duboko uvređen onim što je učinila aktuelna vlast u Crnoj Gori.
Velimir Guberinić veli da je jednom doživeo egzodus i jedva izneo glavu s Kosmeta pred albanskim separatistima i da više ne želi da dođe u tu situaciju:
– Rođen sam ovdje, ovdje je sve moje, ovdje sam našao spas kad sam pobjegao s Kosova, ali, svejedno, sad mi nijesu dozvolili da glasam i odlučujem o sudbini moje države, a dozvolili su to pravo hiljadama Albanaca i muslimana koji godinama ne žive ovđe. To je velika nepravda i zato ću da se odselim odavde i započnem novi život u Srbiji.
– Ne mogu više da podnesem ovoliku neslobodu, mišljenja, sve pritiske kojima smo izloženi već više od petnaest godina i zato sam odlučio da preselim u bratsku Srbiju – kaže Dejan Guberinić.
Kuću i imanje, sve što su njegovi preci za dva veka, a potom i on, kako kaže sticali poštenim radom, na doboš je stavio i Bajo Bulatović iz Smailagića polja s periferije Kolašina:
– Moj devedesetdevetogodišnji otac Mitar može ponosno da gleda na svoje potomke jer oko 40 članova njegove porodice za sve ove godine nikada niko nije mogao kupiti, niti su bili na prodaju, iako među njima ima mnogo i siromašnih. Moj djed je došao iz Amerike da brani Crnu Goru od Turaka i odbranio je. Mi, njegovi potomci, nažalost, nijesmo uspjeli sada da je odbranimo.
Bojkotuju TV Crne Gore
Zanimljivo je kako su meštani pojedinih sela u pljevaljskoj opštini iz pograničnog pojasa prema Srbiji izrazili protest posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Tamo već danima niko ne prati programe Televizije Crne Gore, a u vreme večernjeg dnevnika okupljaju se u kućama koje imaju satelitske antene i prate televizijske programe iz Srbije.
Kuću i imanje prodaje i jedan meštanin podčakorskog sela Velika (u oglasu je dao samo broj mobilnog telefona) i naglasio da „prednost imaju komšije iz Rugove“ (misli se na Rugovsku klisuru koja je nastanjena isključivo albanskim življem).
Najkarakterističniji je jedan oglas iz Podgorice (takođe je dat samo broj mobilnog telefona): „Prodajem kuću na atraktivnoj lokaciji, uz izvanredan komšiluk. Prednost imaju Albanci sa više od desetoro djece.“
čovek koji se javio na dati telefon veli da se nije nimalo šalio, da u pitanju nije nikakav revolt, već sasvim realna i razumna ponuda – da on smatra potpuno normalnim to što je prednost dao onima koji imaju većinu među pristalicama nezavisne Crne Gore, pogotovo što je uveren da su oni bolje platiše od drugih, a uz to, veli, da ni komšijama neće time učiniti žalost, pošto ih se većina opredelila za otcepljenje Crne Gore.
