Malo je poznato takođe da rat koji je povela Hitlerova vojna sila, podržana Musolinijevom i Hortijevom, nikad nije ni vođen protiv cele jugoslovenske vojske, nego samo protiv jednog njenog dela. Jer, većina te vojske nije ni stigla da mobiliše celokupan svoj sastav, pisao je o tome pukovnik Milorad Janković.
Bilo je oko tri sata izjutra. Nije se još ni zabelelo. Kroz noć se prolomilo zavijanje fabričkih sirena. Oglasila su se i crkvena zvona, mada je još bilo rano za prvo jutarnje bogosluženje, u nedelju, 6. aprila.
Uzbuna… Samo čas pre toga Komandi vazduhoplovstva odbrane Beograda stigao je poverljiv izveštaj. Stotinak nemačkih aviona preleće Srpsku Crnju. Lete prema Beogradu. Sve jedinice su u stanju pripravnosti. I protivavionske i lovačke…
Nebo je, međutim, bilo mirno. Vedro. Samo su rojevi zvezda svetlucali u tihoj noći.
Dok je trajala lažna uzbuna, general Borivoje Mirković, komandant vazduhoplovstva, zatim Andrija Pavlović, šef Operativnog odseka i pukovnik Dragutin Rubčić, komandant Prve lovačke brigade (koja je imala da štiti Beograd i Šumadiju) nalazili su se na terasi pristanišne zgrade aerodroma u Zemunu. Osmatrali su nebo.
Avioni nisu poleteli
I dok se iščekivalo da u dom Gorjupovih počnu pristizati gosti, oglasio se telefon. S druge strane žice bio je komandant vazduhoplovstva general Mirković.
– Zdravo Zdenko, šta ima novo? – interesovao se general.
– Ništa naročito gospodine generale!
– Šta je s „dornijeima“? Jesi li ih prebacio na aerodorom kod Uroševca?
– Nisam, gospodine komandante… Neki porodični problemi…
– Problemi? Porodični? Pa dobro, šta je s tobom, Zdenko? Zar ti nije jasno da se ujutru očekuje napad?
– Ma znam, znam. Ne brinite. Preletećemo sutra u zoru. Sad i onako ne mogu ništa da učinim. Noć je. Bojim se da se ne bi oštetio neki bombarder…
– Dobro… – kao da je popustio i general. – Nadam se da si shvatio svu ozbiljnost situacije.
– Jesam, gospodine komandante! Rano izjutra ćemo preleteti za Uroševac.
Trideset „dornijea“ ostali su te noći na aerodromu Petrovac kod Skoplja. Nikad nisu ni stigli da polete. Zbog prevare Zdenka Gorjupa.
Uskoro su se uverili da je uzbuna data na osnovu netačnog izveštaja.
– Pošto je prekinuta uzbuna vratili smo se u zgradu Komande vazduhoplovstva – pričao je o tome Andrija Pavlović. – General Mirković se malo zatim uputio u svoj stan. Ja sam, međutim, ostao kraj telefona. Pre nego što smo se rastali, rekao sam generalu u šali:
– Sada je uzbuna bila lažna, a posle će možda biti prava.
Komadant vazduhoplovstva ga je pogleda prekorno. Nije mu bilo do šale. Samo je odmahnuo rukom.
Umorni general razmišljao je kako će malo da počine posle napornog dana, da bi se ujutru pridružio slavlju svog prijatelja Dušana Simovića, koji je tog jutra udavao kćer. Sve te slike mešale su mu se u glavi i on je neodoljivo osećao potrebu za snom.
Ali, ni jedan jedini general ovog sveta nije mogao ni da sanja, pa nije to mogao ni komandant jugoslovenskog vazduhoplovstva Mirković, da uza se ima oficire koji ne izvršavaju njegova naređenja. No i generalski snovi imaju katkad poneku senku.
U senci je radioi pukovnik Zdenko Gorjup, komandat Trećeg bombarderskog puka stacioniranog u Skoplju, koji je baš prethodne večeri, 5. aprila, slavio rođendan svoje kćerke. Domaća atmosfera, svečana trpeza za kojom će uskoro zauzeti mesta i prijatelji vazduhoplovci, torta i svećice. Sve je to zračilo nekom prijatnom svetlošću. čim je ugledao kćer slavljenicu, bio je gotov da zaboravi šta mu se maločas dogodilo.
Kada je na aerodromu Petrovac kod Skoplja, negde oko 18 časova čitana pred strojem njegova naredba, morao je revolverom da preti ne bi li naterao svoje vazduhoplovce da je izvrše. On je, naime, zapovedio mehaničarima da sa bombardera „dornijea“ poskidaju bombe. Možda je do spontanog otpora vazduhoplovaca došlo zato što su tom nerazumnom naredbom dobili jasniju potvrdu za slutnju da je njihov komandant, pukovnik Zdenko Gorjup zapravo izdajnik.
