Beogradska slikarka Nevena Teokarović (74) već godinama vodi bitku sa vlastima protiv privatizacije Industrije tekstila „Branko Krsmanović“ u Paraćinu, koja je konfiskovana njenom ocu Slavku, i stričevima Vladi i Lazaru Teokareviću 1944, u prvim danima slobode. U Kraljevini Jugoslaviji ova fabrika je sa više od 700 zaposlenih bila treća po veličini, a po tehnologiji važila za najmoderniju na Balkanu. Ali, fina prediva odavde ne izlaze još od stečaja 1997. godine, a deo postrojenja je već prodat jednoj italijanskoj firmi.
Rankovićeva poruka
Mnogo godina kasnije, Nevena Teokarović je otkrila zašto su otac Slavko i stričevi Vlada i Lazar i pored smrtne presude izbegli streljački vod.
– U arhivima sam pronašla poruku Aleksandra Rankovića, koji je za Teokaroviće naložio „Osuditi na smrt, ali ne streljati“. On i njegovi policajci su želeli samo da ih zaplaše – kaže Nevena, otkrivajući da su vlasti i te kako dobro znale za ogroman novac koji je njena porodica čuvala u stranim bankama. Teokarovići su bili potrebni zemlji i na drugi način.
– Policajci su mog oca Slavka iz zatvora u Sremskoj Mitrovici dovodili u paraćinsku fabriku, gde je u robijaškom odelu pomagao radnicima da rukuju mašinama, a mi smo mu svakog dana donosili ručak na posao – seća se Nevena.
Nevena je unuka Dimitrija – Mite Teokarovića, Leskovčanina koji je od vlasnika male užarije krajem 19. veka ušao među prve industrijalce u Srbiji. Počeo je da radi kao devetogodišnji dečak, a opismenjavao se kod privatnog učitelja. Najpre je trgovao brusevima za kose, potom sa ortacima prodavao konopce i materijal za narodne nošnje. Po oslobađanju od Turaka 1889. u selu Vučju, Mita Teokarović je ortački napravio i prvu fabriku prediva, gajtana i tkanina. Za leskovačko sukno i čoju se znalo nadaleko. Kada se ortakluk raspao, a Miti 1896. godine rodilo deveto dete, osnovao je fabriku štofa u Guči. Sinove Lazu, Vladu i Slavka je poslao na školovanje u Englesku i Francusku, a po povratku sa studija 1920. godine dao im je novac da kupe napuštenu klanicu u Paraćinu. U njoj su braća Teokarović udarila temelje tekstilnoj industriji u Srbiji.
– Fabrika je zauzimala deset hektara zemljišta, a nazvana je po najstarijem bratu „Vlada Teokarović i komp“. Srednji brat Laza je vodio fabriku vunenih tkanina u Vučju. Štofove su Teokarovići počeli da prave od najfinije australijske vune, i oni su kvalitetom postali ravni čuvenim engleskim predivima – kaže Nevena za „Vesti“. Ona je pokrenula i postupak rehabilitacije svog oca i stričeva jer im po oslobođenju Paraćina nije oduzeta samo celokupna imovina širom Srbije nego i građanska čast i sloboda. U presudi po kratkom postupku je stajalo da su sarađivali sa neprijateljem i stekli ratnu dobit.
Priznanje Koliševskog
Nevena Teokarović je sa tetkom 1958. godine bila u poseti manastiru LJubostinja, u blizini Vrnjačke Banje, kada se iznenada pojavila državna svita na čelu sa Lazarom Koliševskim, tadašnjim predsednikom Skupštine Makedonije.
– Monahinje su Koliševskog postavile u vrh sofre, služile ga slatkim i kafom. Moja tetka i ja smo sedele u blizini, pa se on raspitivao ko smo. Rečeno mu je da je rezidencija „Kopaonik“ u Vrnjačkoj Banji, u kojoj je tada boravio, pripadala našoj porodici. Pozvao nas je da sednemo pored njega i rekao mi: „Vas je ovaj režim veoma oštetio“. Prvi put sam od partijskog funkcionera čula takvo priznanje – kaže sagovornica „Vesti“.
– Odbranu od tih laži danas zasnivam na dnevniku narodnog heroja Raje Nedeljkovića, prvog partizana koji je ušao u paraćinsku fabriku Teokarovića. NJemu su glave porodice Teokarović otkrile tajni magacin, u kojem su od Nemaca sakrile nekoliko vagona najboljih štofova. Tu je bio i luksuzni „bjuik“. Nove vlasti su rekvirirale sve što su pronašle, a partizani su uhapsili stričeve i oca, postavili ih uza zid i repetirali puške – priča Nevena. Braći Teokarović je suđeno za izdaju naroda, i sva trojica su osuđena na smrt, ali im je kazna preinačena na 20 godina robije.
Teokarovići su pušteni na slobodu 1954. godine, a vlasti ih u Beogradu rasporedile na mesta na kojima su mogli da „služe narodu“. Nevenin otac Slavko je najpre radio u oduzetoj fabrici Vlade Ilića „Oktobarska sloboda“, s tim da dve godine nije smeo da dođe kući. Potom je otišao za saradnika u Institutu za tekstil. Najstariji brat Vlada je poslat u zemunsku industriju „Ivan Milutinović“, ali se ubrzo preselio u Zagreb.
