Početkom aprila, u američkim knjižarama pojavila se nova knjiga Srđe Trifkovića, Defeating Jihad (izdavač: Regina Orthodox Press). Ovo delo, posvećeno analizi aktuelnog „rata protiv terora“ administracije u Vašingtonu i kulturološkim implikacijama „susreta“ islamske i evropske civilizacije u svetlu evroameričke ideologije multikulturalizma, već je izazvalo veliko interesovanje američkih čitalaca, kao i značajan medijski odjek. Treba pomenuti i zanimljiv detalj da je dr Trifković, sudeći prema rejtingu na stranicama vodeće svetske Internet-knjižare, Amazon.com, samo utvrdio poziciju najčitanijeg srpsko-američkog autora na engleskom govornom području, stečenu svojom prethodnom studijom o odnosima islama i zapadnog sveta, The Sword of the Prophet (Regina Orthodox Press, 2002). Prenosimo deo intervjua Džejmija Glazova – urednika američkog FrontpageMagazine.com – sa dr Trifkovićem povodom izlaska iz štampe knjige Defeating Jihad, i, u nastavku, Trifkovićevu analizu uloge globalnog džihada na Balkanu.
Glazov: Pre nego što se pozabavimo Vašom knjigom, za trenutak ćemo se dotaći slučaja Abdula Rahmana (Avganistanca koji je prešao na hrišćanstvo i time doveo sopstveni život u opasnost – prim.prev). On je upravo oslobođen i nalazi se u Italiji. U čemu je, po Vama, ključni značaj ovog slučaja?
Trifković: Taj slučaj je postao toliko aktuelan isključivo zbog prisustva američkih trupa u Avganistanu. Da je Rahman pogubljen zbog „otpadništva“ Amerikancima pred nosom, krah već uveliko farsične neokonzervativne fantazije zvane „demokratizacija šireg regiona Srednjeg Istoka“ pokazao bi se u još ogoljenijem obliku nego što to već jeste.
S druge strane, kada hrišćane rutinski ugnjetavaju i ubijaju u istom tom regionu, u zemljama koje takođe važe za iskrene prijatelje i saveznike Sjedinjenih Država – konkretno, u Pakistanu, Egiptu, pa čak i u „sekularnoj“ Turskoj – o tome ne čujemo ništa, niko ne održava bdenja, nema protesta, niti ponuda za azil. U Pakistanu neprestano traju ubistva, endemska diskriminacija i konstantno ugrožavanje hrišćana – koji su uglavnom siromašni i čine samo jedan procenat stanovništva u toj državi. Svaki spor hrišćanina sa muslimanom – uglavnom oko zemljišta – može se pretvoriti u religiozni problem. Hrišćani rutinski bivaju optuživani za „huljenje protiv islama“, što je uvreda koja u Pakistanu povlači smrtnu presudu, budući da ova zemlja ima jedan od najoštrijih zakona protiv blasfemije u čitavom muslimanskom svetu. Optužbe za blasfemiju mogu se pojaviti i usled veoma tankih dokaza – dovoljna je samo časna reč jednog čoveka protiv drugog – a pošto su u pitanju po pravilu reči muslimana protiv hrišćana, ishod je unapred poznat.
U Egiptu, navodnom prijatelju Sjedinjenih Država i drugom najvećem primaocu finansijske pomoći iz sredstava američkih poreskih obveznika, nije osuđen niti jedan od ubica 21 koptskog hrišćanina, u masakru u selu Al-Košeh, januara 2001, a masakri manjih razmera traju i do danas.
Ubistvo katoličkog sveštenika prošlog februara, u Trabzonu, gradu na crnomorskoj obali u Turskoj, predstavlja klasični slučaj džihadizma. Oca Andreu Santora pogodio je, u crkvi, sa dva hica iz neposredne blizine, mladić koji je viknuo Allahu akbar (Alah je veliki!) pre nego što je napustio mesto zločina. Ovaj slučaj nas podseća da je Turska nesumnjivo neevropska država, ukorenjena u duboko neprijateljski, antizapadni etos. 1955, istambulski hrišćani su pretrpeli najgore rasno nasilje u Evropi nakon „Kristalne noći“. Samo obratite pažnju na fenomenalni prošlogodišnji uspeh filma Dolina vukova, Irak, najskupljeg ostvarenja u istoriji turske kinematografije. Film počinje interpretacijom autentičnog događaja: jula 2003, snage američkih marinaca napale su štab turskih specijalnih jedinica u gradu Sulijmanija u Iaku, misleći da su u pitanju irački gerilci. Vašington se izvinio zbog tog incidenta, ali u filmu je čitava stvar prikazana tako da izgleda kao da je u pitanju namerna američka zavera. U nastavku, zaplet se oslanja na sledeće fikcionalne elemente; Amerikanci napadaju džamiju tokom večernje molitve, ubijaju na desetine nevinih na jednoj svadbi (uključujući i malog dečaka) i dopuštaju jevrejskom doktoru da ukloni pojedine vitalne organe sa tela zatvorenika u Abu Graibu, kako bi bili prodati u Njujorku – i Tel Avivu!
Ali, vratimo se pitanju. Odličan izvor predstavlja knjiga „Ponovo progonjeni; istraživanje antihrišćanske netolerancije u novom mučeničkom veku“ autora Antonija Sočija (Antonio Socci). Soči prilaže dokaze da je u prošlom veku ubijeno oko pedeset miliona hrišćana, iz isključivo verskih razloga. Samo od 1990. naovamo, svake godine strada po sto šezdeset hiljada hrišćana, i to najvećim delom od muslimanske ruke, širom Trećeg sveta: u Istočnom Timoru, Sudanu, Mauritaniji, Nigeriji… Autor izražava žaljenje nad činjenicom da „ovaj globalni pogrom nad hrišćanima još uvek traje, ali ga uglavnom ignorišu masmediji i hrišćani na Zapadu.“
Postoje dva paralelna, jednako zanemarena, procesa u trenutnoj srednjeistočnoj krizi; po svoj prilici konačno nestajanje ostataka hrišćanskog sveta tog regiona, nakon četrnaestovekovnog nesigurnog trajanja pod islamskom vlašću, kao i neverovatna nezainteresovanost post-hrišćanske, pritajeno hristofobične zapadne elite prema izgledno potpunoj propasti hrišćanstva na Srednjem Istoku.
Za vreme britanskog Mandata, Palestina je bila zvanično hrišćanska zemlja, a Vitlejem je imao devedeset procenata hrišćanskog stanovništva. Danas, tamošnji hrišćani doslovnu nestaju. U populaciji od preko tri miliona Palestinaca na Zapadnoj Obali, u Gazi i u Istočnom Jerusalimu, živi manje od pedeset hiljada hrišćana. Do 2020, neće postojati živa crkva u zemlji Hristovoj. Možda će slučaj g. Rahmana doprineti obraćanju pažnje i na ove tmurne podatke.
Glazov: U Vašoj novoj knjizi donosite zaključak da je islamistička pretnja Zapadu veća nego ikada. Možete li to da obrazložite? Da li to takođe znači i da gubimo rat protiv terora?
Trifković: Gubimo, bez ikakve sumnje. Posle Staljingrada, Nemačka je bila osuđena na propast, nakon Moskve Napoleon je dokrajčen, a ishod bitke kod Getisburga uništio je svaku nadu Konfederacije da promeni stvari u svoju korist. Takva tačka bez povratka još uvek nije dostignuta u pogrešno nazvanom globalnom ratu protiv terorizma (Global War on Terrorism – GWOT). Treba nam sveobuhvatna strategija odbrane ne samo od male elite džihadista, nego i protiv suštinski agresivnog, demografski vibrantnog i ideološki rigidnog islamskog pokreta, pokreta globalnih proporcija i svetskoistorijskog značaja. I kao ideologija i kao nacrt za radikalnu političku akciju, taj fenomen se, svojim dinamizmom, energijom i mogućim posledicama, ne može porediti sa bilo kojim drugim verovanjem ili idejom u današnjem svetu. On zahteva promišljen i smeo odgovor, kakav do sada nije dat. Mi gubimo rat zbog toga što zapadna elita ne dozvoljava da neprijatelj bude imenovan. Nevoljnost evropskih i američkih dušebrižnika da neprijatelja nazovu pravim imenom, samo je znak slabosti koja sprečava bilo kakav pokušaj stvaranja koherentne strategije.
Bin Ladenova mreža možda i jeste narušena od 2001 naovamo, a njegovom idejom na mnogo mesta rukovode početnici i amateri, ali on sam nije mogao ni da sanja da će svet, ni punih pet godina nakon 11 septembra, izgledati tako pogodno za njegove ciljeve. Nova strategija nam je i neophodna zato da bi se ta situacija promenila. Nije moguće „pobediti“ u smislu eliminacije samog fenomena terorizma, ali se može itekako napredovati do one tačke u kojoj će zapadni svet postati u značajnoj meri bezbedniji, tako što će se usvojiti mere – prevashodno defanzivne mere – kojima će se opasnost umanjiti do najnižeg mogućeg stepena. Pobeda ne nastupa američkim osvajanjem Meke, već prekidanjem američke zavisnosti od Meke – energetska nezavisnost je imperativ! – i odvajanjem Meke od Amerike putem nove imigracione politike, trezveno definisane i rigorozno primenjene.
Džihad na Balkanu: nova otkrića
Prošlo je više od dve godine od mog poslednjeg obimnog članka na temu Balkana kao rasadnika džihada i tačno godinu dana od kako je Centar za međunarodne odnose Instituta Rokford (The Rockford Institute’s Center for International Affairs) održao međunarodne konferencije o terorizmu u čikagu i Beogradu. Teško da prođe i jedan dan a da naš zaključak o „Balkanu kao slaboj tački u globalnom ratu protiv terorizma“ ne bude potvrđen novim dokazima. Međutim, odbijanje zapadne elite da se suoči sa stvarnošću nije poljuljano, uprkos argumenata koji dokazuju suprotno. Zvanična politika većine zapadnih sila, oličena u stavovima prema Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji, dogmatičnija je nego ikad u pretpostavkama i sve tvrđa u sprovođenju.
Najnoviji znak za uzbunu po pitanju ponašanja balkanskih džihadista, dao je Katalin Harnagea, bivši direktor rumunske post-komunističke obaveštajne službe (SIE). U ekskluzivnom intervjuu za list Jurnalul National od 5 aprila, on otkriva neke od interesantnih detalja o umešanosti džihad-terorističkih grupa u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih, ali i o njihovom trajnom uticaju u tom regionu. Harnagea je prvo podsetio na prijateljstvo i povezanost Alije Izetbegovića sa dr Elfatihom Hasanein-omal-Fatihom, članom vladajućeg Nacionalnog islamskog fronta u Sudanu. On je bio na čelu tzv. Agencije za pomoć Trećem svetu (Third World Relief Agency – TWRA), koja je korišćena za krijumčarenje oružja već 1992. Bivši šef rumunske obaveštajne službe tvrdi i da su američki izvori znali za veze između šeika Omah Abdel Rahmana, osuđenog zbog organizovanja prvog napada na njujorški Svetski trgovinski centar (1993) i TWRA; pa ipak, Amerikanci su dozvolili svojim bosansko-muslimanskim štićenicima da neometano razvijaju svoju povezanost sa takvim strukturama.
Više bosanskih muslimana je u direktnoj vezi sa TWRA, uključujući Irfana Ljevakovića, jednog od osnivača partije SDA i čoveka direktno odgovornog za dovođenje mudžahedina u Bosnu i Hercegovinu. Alija Izetbegović garantovao je za Fatiha kada je ovaj otvarao račun u austrijskoj banci Die Erste Osterreich Bank. Ova banka je nedavno kupila većinski paket vodeće rumunske banke Banca Comericiala Romana (BCR). Muslimani iz Bosne koristili su račun u banci za prikupljanje i prenos novca namenjenog kupovini oružja… Njihove vlasti dodelile su pasoš i samom Osami bin Ladenu u bosanskoj ambasadi u Beču 1993.
Detalj oko Die Erste Osterreich Bank je nov, dok ostale tvrdnje koje je izneo Harangea zvuče poznato. Neke od njih nalazimo i u svedočenju Magnusa Ranstorpa (Magnus Ranstorp) – eksperta švedskog Koledža nacionalne odbrane (Swedish National Defense College) – pred američkom Komisijom za ispitivanje događaja od 11 septembra. Švedski stručnjak upozorava da je prisustvo islamista u Bosni učinilo taj region privlačnom kapijom za ulazak terorista u Evropu. „Došli su pre deset godina i bio je to prvi signal upozorenja, embrion onoga šta je docnije preraslo u al-Kaidu u Evropi“, izjavio je Ranstorp decembra prošle godine u razgovoru sa Džerijem Kacom iz Hjuston Kronikla. „Iranci podržavaju te aktivnosti, a Balkan je postao raskrsnica na kojoj se susreću i udružuju islamske ekstremističke grupe koje se organizuju i po pitanju organizovanog kriminala.“ Ranstorp kaže da dobro organizovane kriminalne grupe u regionu snabdevaju terorističke bande podacima o sigurnim putevima krijumčarenja ljudi kao i lažnim dokumentima:
Ljudi koji ilegalno dođu u Evropu, ugrožavaju bezbednost… Većinom to jesu ekonomski migranti, ali istovremeno tu su i oni koji, putem organizovanog kriminala, čine terorizam realnom opasnošću. Oni se kreću u istim krugovima i imaju iste potrebe. Ukoliko hoćete da ugrozite teroriste, morate ugroziti njima prijateljsko okruženje, lance organizovanog kriminala i trgovine ljudima.
Zvaničnici iz sektora bezbednosti raznih zemalja sada već otvoreno govore o „skrivenom savezu između terorističkih mreža i kriminalnih bandi koje kontrolišu najfrekventnije krijumčarske puteve Balkana kako bi teroristima olakšali infiltraciju u Zapadnu Evropu“, čime region postaje „raj za al-Kaidu.“ Ovo upozorenje ilustruje prošlogodišnje hapšenje u Srbiji jednog Marokanca optuženog za saučesništvo u terorističkom napadu na madridsku prigradsku železnicu 2004, u kojem je poginulo gotovo 200 ljudi. On se prilikom hapšenja vraćao u Zapadnu Evropu.
Kako se sve ovo uopšte desilo? Zašto Bosna i Kosovo – do pre samo dve decenije slabo poznati delovi bivše Jugoslavije – postaju uporišta džihada? Da li se to dogodilo slučajno, ili kao rezultat nečije zlonamerne zamisli?
Pre desetak godina, orijentalista Darko Tanasković, u to vreme jugoslovenski ambasador u Ankari, naišao je na zanimljivu brošuru u jednoj istambulskoj antikvarnici. Bio je to jedan stari propagandni pamflet u izdanju neke od albanskih emigrantskih organizacija, sa pojednostavljenom mapom Balkana na koricama. Zelena strela na toj mapi, koja se protezala od Turske i prolazila kroz delove Balkana naseljene muslimanima (Trakija, Makedonija, Kosovo, Sandžak, Bosna), presecajući usput lanac „neverničke“ odbrane, pobednosno je vrhom uperena ka severozapadu, prema samom srcu Evrope. Ova geopolitička ideja, već decenijama poznata kao Zelena transverzala i među zagovornicima i među oponentima islamskog upada u Evropu, na toj ilustraciji prikazana je prosto ali veoma sugestivno. „Bio sam fasciniran ovim konceptom“, kaže dr Tanasković, „premda sam smatrao da ne može biti od velike pomoći u razumevanju fenomena islama na Balkanu.“
Kada je započeo proces dezintegracije Jugoslavije, početkom 1990-ih, većina zapadnih analitičara je tezu o „zelenoj transverzali“ objašnjavala kao nezgrapnu antimuslimansku teoriju zavere, koju zagovaraju uglavnom srpski nacionalistički intelektualci. Onda je došao Hantingtonov članak „Sukob civilizacija?“ a potom i njegova istoimena knjiga. Zagovornici teze o Zelenoj transverzali pozdravili su Hantingtonove zaključke, jer je upravo on koristio rat u Bosni i Hercegovini (1992-95) kao ključnu ilustraciju tenzije duž hrišćansko-muslimanskih tektonskih napuklina. Nasuprot tom pristupu, tvorci proislamske politike Vašingtona u Bosni i na Kosovu insistirali su na stavu da je podrška balkanskim muslimanima najbolji način da Sjedinjene Države zadobiju naklonost u islamskom svetu.
Teorija o „Zelenoj transverzali“ zadobila je novi legitimitet, barem u delu Evrope van engleskog govornog područja, posle 11 septembra (npr. Laura Iucci: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”, Limes No 6-2003). Sada je već teško osporiti tvrdnju da je radikalizacija islama na Balkanu – namerno ili ne – plod poteza „međunarodne zajednice“ tokom jugoslovenske krize. Štaviše, „ako cilj zapadne politike na Balkanu nije bio stvaranje Zelene transverzale,“ dodaje Tanasković, „onda nije pitanje zbog čega, nego kako su se učinci te politike tako paradoksalno podudarali sa strateškim težnjama panislamizma, uključujući njegove ekstremne, pa i terorističke manifestacije.“
Posle 11 septembra „ništa nije trebalo da bude kao ranije“, ali je politika Sjedinjenih Država na Balkanu neobjašnjivo zadržala svoj proislamski pečat, tako istrajno utisnut tokom 8 Klintonovih godina u Beloj kući. U međuvremenu, Zelena transverzala je „uznapredovala“, od navodno paranoidne islamofobske propagandne smicalice u demografsku, socijalnu i političku realnost. Zašto je radikalizacija islama na Balkanu još uvek prećutkivana, pre svega u SAD?
Prof. Tanasković smatra da bi odgovor na ovo pitanje doprineo objašnjenju kako je uopšte bilo moguće da se na Balkanu podudaraju težnje radikalnog islama i vodećih zapadnih demokratija. Apsurd ovog ad hoc regionalnog savezništva dokazao se svojim krajnjim rezultatom: pojavljivanjem evidentno „slabe karike“ na prvim linijama rata protiv terorizma. Uloga Amerike u problematično tolerantnom odnosu Zapada prema ekstremističkom islamizmu na Balkanu nije posledica nedovoljne informisanosti. Unutar vašingtonskih krugova tvoraca američke politike prisutna je spoznaja činjenice da se Balkan nalazi na „prvoj liniji“. Američki izvori priznaju da balkanski regioni u kojima muslimani čine većinu prerastaju u tačke prisustva „islamističke internacionale“ i terorista. Pa ipak, naglašava Tanasković, kad god se suoče sa pitanjima o postojanju i veličini islamističke pretnje terorizma na Balkanu, zapadni zvaničnici uporno izbegavaju odgovor:
Oni ne osporavaju postojanje simptoma islamskog ekstremizma i težnje terorista da se infiltriraju na Balkan, ali to, kao po pravilu, istog časa relativizuju izjavama da nije ugrožena politička i bezbednosna ravnoteže na Balkanu, niti zapadni vitalni interesi. Zatim sledi mantra o proevropskoj orijentaciji sekularizovanih balkanskih muslimana, sa optimističkim zaključkom da će ubrzani proces evropskih integracija čitavog regiona suziti prostor radikalnom islamizmu, dok takve tendencije konačno i same ne iščeznu. Nevolja sa ovom politički korektnom retorikom nije u njenoj potpunoj neosnovanosti, već u tome što ona, protokom vremena, sve manje odgovara stvarnosti. Većina balkanskih muslimana jeste nominalno proevropska, ali kako oni sami doživljavaju svoju evropsku perspektivu? Da li su na putu da u Evropu uđu još tvrđe posvećeni islamizmu?
Ista sumnja, dodaje Tanasković, postoji i po pitanju zvanično sekularne Turske. Pitanje postaje aktuelno zato što su, po prvi put nakon Ataturka, deklarisani islamisti zauzeli pozicije političke moći u Ankari: „Da li su i ovi „umereni“ islamisti takođe proevropski opredeljeni, pošto se svim silama trude da uđu u EU? Kakvi Evropljani će biti Turci, i kako će izgledati EU sa Turskom u svom sastavu?“ Osnovna manjkavost zapadnog pristupa pitanju „novog balkanskog islama“, zaključuje Tanasković, jeste naivna vera u privlačnu moć sekularizacije: „Rastući raskorak između stvarnosti islama na Balkanu i zapadnog samozadovoljstva, zaista zbunjuje. Kakva je to taktika u okviru globalne strategije protiv terorizma? I zbog čega se tako dogmatski primenjuje samo na balkanskoj pozornici?“
Umešanost Klintonove administracije u ratove na Balkanu, dobar je primer izneverenih očekivanja da će povlađivanje islamskim ambicijama u rubnim regijama popraviti poziciju Sjedinjenih Država u očima islamskog sveta kao celine. Ova teza je ponikla pred kraj predsedničkog mandata Buša starijeg, kada je njegov v.d. državnog sekretara, Lorens Iglberger, rekao da je američki cilj u Bosni odoborovoljenje muslimanskog sveta i neutralizacija percepcije Amerike kao antimuslimanske zemlje u periodu posle prvog rata protiv Iraka. Kao rezultat tako koncipirane politike, danas Balkan prerasta u uporište terorista a da Amerika nije ništa dobila zauzvrat. Dosluhom između islamskih terorista i kriminalnih bandi na Balkanu, razvila se kriminalno-džihadistička mreža koja krijumčari ljude (mahom muslimane) u Zapadnu Evropu. Ista mreža snabdeva i najveći deo zapadnog tržišta heroinom, posebno onim avanistanskog porekla. Trgovinu kontrolišu uglavnom albanski muslimani, dok mudžahedini obezbeđuju logistiku.
Problem islamskog terorizma u Jugoistočnoj Evropi neće se rešiti ukoliko se ne pristupi temeljnoj reviziji političke karte Balkana. Ona bi trebalo da se zasniva na podeli Bosne na tri u potpunosti autonomna, etnički zasnovana kantona i na decentralizaciji Kosova, uz uskraćivanje nezavisnosti pokrajine. Alternativa tom pristupu jeste tolerisanje crne rupe bezakonja sa centrom u Prištini i dalji razvoj simbioze muslimanskog establišmenta u Sarajevu sa nosiocima islamskog radikalizma.
Umesto da preporuči radikalan preokret na Balkanu, američka Komisija o 11. septembru je u svom Izveštaju istakla da su „Sjedinjene Države štitile, i još uvek štite, muslimane od tirana i kriminalaca u Somaliji, Bosni, na Kosovu, u Avganistanu i Iraku. Ako Sjedinjene Države ne budu agresivno delovale u cilju sopstvenog definisanja u islamskom svetu, ekstremisti će to rado učiniti umesto nas“ (str. 377). Interesantno, u istom izveštaju se priznaje da je, delimično i u kontekstu balkanskog konflikta 1990-ih, „stvoren temelj istinski globalne terorističke mreže“ (str. 58). Uprkos tome, Komisija je u zaključnom delu preporučila nastavak proislamskih intervencija po svetu, nalik na one u Bosni i na Kosovu.
Takva politika mora biti preispitana. Ako Amerika nastavi sa podsticanjem muslimanske viktimološke psihoze oličene u mitu o „genocidu“ u Srebrenici, biće stvoreno političko gorivo koje motiviše nove bombaše-samoubice. Ukoliko rat protiv terorizma ima ikakvog smisla, ovakav pristup mora biti revidiran iz temelja. Povlađivanje globalnom džihadu, na Balkanu ili bilo gde drugde, nije samo zločin; što je još gore, to je greška!
