Zamisao o eventualnom suđenju stranim ratnim zločincima pred američkim sudovima i neostvaren plan o stvaranju međunarodnog suda za ratne zločine otišli su, međutim, u drugi plan kad su, decembra 1991. godine, UN postigle sporazum o prekidu vatre u Hrvatskoj. Prvi postjugoslovenski „balkanski rat“ bio je završen, ali je aprila 1992. buknuo nov – u Bosni. Zapadni mediji su se ponovo razigrali i ponovo je naišao talas izveštaja o velikom stradanju civila. Nasilja i razaranja sada bilo je mnogo više nego godinu dana ranije. Štampa i televizije su bili prepuni potresnih priča izbeglica koje su bežeći pred Srbima stizale na Zapad. O Srbima koji su takođe bežali od rata, nasilja i progona nisu ništa javljali.
Kako piše Kris Stifen, za Srbe su posebno optužujući bili snimci granatiranja Sarajeva i „izjave srpskih vođa, koje se nisu stidele da kažu kako je njihov cilj da očiste srpsku zemlju od Hrvata i Muslimana“. Hrvatske i muslimanske vođe su bile mnogo uzdržanije, mudrije i lukavije – svojima su izdavali naredbe da ne štede Srbe, a međunarodnim predstavnicima se žalili na Srbe i tražili pomoć. Ali, američki novinar to prećutkuje. Bilo je jasno, navodi on stav činovnika Stejt departmenta, a to su tada uglas tvrdili gotovo svi zapadni mediji, da se radi o etničkom čišćenju. O Brajen je bio ubeđen da je samo pitanje vremena kada će Bušova „pravila“ Novog svetskog porekla direktno poterati vodu na njegovu vodenicu.
Muslimani „spasli“ Srbe
Pentagon bi se posebno unervozio čak i na samu pomisao o bilo kojoj vrsti vojne intervencije. Amerikanci su bili uvereni da bi vazdušni napadi umirili Srbe i možda postigli da obustave granatiranje Sarajeva, a računali su i s tim da bi ih vojnim operacijama na kopnu potpuno porazili. Generale je, međutim, brinulo šta bi posle toga usledilo. Kako sprečiti da ponovo ne izbiju sukobi? Jedini način je bio da stacioniranje znatnih vojnih kontingenata na teritoriji BiH, da bi se održavao mir. Američki generali su, navodno, bili zabrinuti i zbog opasnosti da bi bombardovanje srpskih snaga ohrabrilo Hrvate i Muslimane da krenu u porotivnapad, a vrlo verovatno da počnu da se svete srpskim civilima. Šta bi tada morala da čini Amerika? Hoće li u tom slučaju da bombarduje i Muslimane?
On će biti razočaran, kako se navodi u Krisovoj knjizi, što je u proleće 1992. godine „američka reakcija na užase u Bosni“ bila sasvim drugačija od reakcije tokom iračke invazije Kuvajta. Bela kuća je najoštrije osuđivala zverstva i zahtevala da sukobi i razaranja prestanu, optužujući samo bosanske Srbe, ali kad se to nije dogodilo – Amerika nije zapretila vojnom intervencijom kakvu je preduzela protiv Sadama Huseina kad je ušao u Kuvajt.
O’Brajen se tome čudi, što nije čudno, jer je mlad diplomatski službenik. Stariji od njega su očigledno bili svesni da Bosna nije isto što i Kuvajt. čak ni zaslepljeni Ameri nisu mogli da previde da Srbi nisu ušli u Bosnu, što im, međutim, nije smetalo da ih smatraju agresorima. Uprkos tome, administracija SAD je bila svesna suštine problema koji joj je vezivao ruke, inače nije neverovatno da bi se na neki način uključila u sukobe u Bosni. Naime, Vašington je video da se vodi građanski rat i da se ne radi o invaziji jedne zemlje na drugu.
„Iako su Srbi dobijali značajnu pomoć iz Jugoslavije“ – piše Kris Stifen, mada Jugoslavije tada već nije bilo – „Amerikanci su smatrali da je to, u krajnjoj liniji, bio njihov rat i bilo je nemoguće proterati ih iz zemlje kao Iračane iz okupiranog Kuvajta.“ Naravno, mislili su isključivo na Srbe, jer su i inače zatvarali oči pred činjenicom da su i bosanski Hrvati dobijali svakojaku, i vojnu, pomoć iz Hrvatske, a Muslimani iz niza islamskih zemalja.
