NJegovo tumačenje lika kir Janje u čikagu mamilo je dve večeri uzastopno smeh, suze i salve aplauza ljudi željnih dobrog pozorišta. I ovom ulogom jednostavno je objasnio kako to da već godinama dobija nagrade za najbolja glumačka ostvarenja, i sam pomalo začuđen što je i dalje na vrhuncu tako bogate karijere.
Predrag Ejdus, ili dr Švarc iz „Supermarketa“, Zlatikum iz „Skupa“, Drah iz „Šovinističke farse“, jedan je od onih umetnika bez kojih bi nam filmska, pozorišna i televizijska scena bile znatno praznije, bez koga neke predstave ne bi bile zapamćene, a neki filmovi svakako bili manje gledani. U čikagu nije prvi put, iako sada kaže da je ipak osetio da se obraća pozorišnoj publici.
– Bili smo ovde sa predstavom „Tamna je noć“ pre 14 godina, igrali smo sedam, osam predstava u čikagu i okolini i upoznao sam naš ovdašnji svet. Tada nisam stekao utisak da je to formirana pozorišna publika, već više skup ljudi sa kojima smo se družili u tom dramatičnom, teškom vremenu. Ovo gostovanje je, ipak, okupilo pozorišnu publiku, a to i jeste naš cilj, da se na ovim prostorima profiliše program za ljude koji zaista imaju kulturne potrebe i koje ta želja za kulturom i ujedinjuje. Naš misija jeste da budemo jedan od važnih stubova nacionalne kulture, pa smo sa tom idejom i došli, a nadam se da će gostovanja biti još, uz mnogo bolju organizaciju, naravno. Mi smo osetili te divne reakcije ushićene publike i znamo da to nije samo kurtoazni gest, već njihovo
prepoznavanje vrednosti Narodnog pozorišta i predstave sa kojom smo došli.
Nada u normalan život
• Neizbežno je pitanje o vašoj ulozi u predstavi Gorana Markovića „Delirium Tremens“, koja je delimično i priča o vašem iskustvu, problemima sa kojima ste se sreli i ozbiljno uhvatili u koštac. Kako je ta uloga pomogla da se napravi još jedan korak dalje, u glumi i u životu?
– Svojim zdravljem sam platio skupu cenu nekih okolnosti u kojima sam se našao, ali sam rešio da se s tim izborim i uspeo sam. I ta uloga i odluka koju sam napravio učvrstile su me u želji da, ako je moguće, što duže u miru i sa zdravljem, uz ličnu harmoniju živim svoj život. Pre svega u krugu svoje porodice i profesije, i želju da se stanje u našoj zemlji konsoliduje i da naša deca počnu da žive jedan normalan život. To me veoma brine u ovim danima, ali ne smem da gubim nadu, moram se boriti, onako kako ja umem i koliko ja mogu. I kao glumac, i kao građanin moram doprineti da se stvari menjaju, ali i da se mi sami menjamo.
Neophodno je da ovakve vrednosti svaki naš čovek ima u tom svom fundusu znanja, posmatranja, umetničkog doživljaja.
• Vaš kir Janja je fascinantan i mi ga volimo, uprkos razlozima koji bi izazivali drugačije emocije o tom nesrećnom čoveku. Reditelj Egon Savin doneo nam je jedan novi ugao posmatranja – o čoveku koji je izmešten iz svoje prirodne sredine, neusklađen, suočen sa problemom snalaženja. U neku ruku i mi ovde smo u sličnoj poziciji. Kako ste uspeli da dodirnete to važno polje?
– Tačno je, reditelj je oblikovao jedno netradicionalno tumačenje ovog dela, jedan drugačiji ključ, i mislim da ova predstava upravo iz tih razloga ima ovako dug vek. On je tekst komada pomerio u jedno drugo polje i mislim da to naročito ova publika odlično prepoznaje. Zato se publika sa jedne strane dobro zabavljala, ali i razumela duboku
poruku koju nam „Kir Janja“ šalje i koja nas tera da se zapitamo i o našem mentalitetu, i o vremenu u kojem živimo, i o korenima, zabludama, pogrešnim predstavama o sebi i onome što činimo.
Priznanja
često ste u borbi za najvažnija glumačka priznanja bili konkurent sami sebi, za mnogobrojne uloge iz jedne sezone. Kako ste ta priznanja onda doživljavali?
– Već nekoliko puta mi se desilo da na nekim važnim festivalima za nagrade konkurencija budem sama sebi. Na festivalu u Užicu, jednom od naših najboljih festivala, pre par godina sam nastupao sa tri predstave i pobedio sam sebe sa 3:2. Epizodnom ulogom u „Skupu“ pobedio sam svoju glavnu ulogu u „Supermarketu“, eto, i to se dešava. A ni ja
lično nisam mogao da odlučim šta mi je draže. Naravno, drago mi je da je prisutan i kvanitet i kvalitet, najvažnije mi je da radim. Pre svega, ja od ovog posla živim i to je veoma važno, a to podrazumeva mnogo dobrog rada, kako bi se opstalo. Naučio sam da neke uloge i odbijam, iako i ja imam strah od mogućih sušnih godina i čekanja uloge.
• Veoma ste angažovani, redovno ste na scenama Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predajete glumu na Akademiji „Braća Karić“. Da li Vas lično iznenađuju uspesi koje nižete, kao i to što vrhunac Vaše karijere traje prilično dugo?
– Uvek sam verovao da moram težiti tom vrhuncu i raditi najbolje što mogu, ali čovek nikada ne zna kada taj vrhunac dođe. Uvek pomislimo da nemamo više šta da odigramo, doživimo ili novo kažemo, a onda se upravo to nekako desi. Ustvari, nije moguće ovim se poslom baviti, a ne težiti trajanju – da budemo bolji, iako je najvažnije opstati u ovom surovom poslu. Konkurencija je velika, resursi su ograničeni, i duhovni i fizički. To je konstantno takmičenje sa životom, sa samim sobom, sa vremenom koje vrtoglavo prolazi, ali mene sve to zabavlja, veseli me, nije mi teško u duhovnom smislu. Ponekad je fizički teško izdržati. I ja sam lično platio skupu cenu.
