Na krštenju starije kćerke Silvane bilo je 300 zvanica, a evo, naše osmogodišnje Tijane, tek nas desetak. Nije nam ni do slavlja ni do veselja – čvrsto držeći svoju decu u zagrljaju i brišući suze, priča 30-godišnja Danijela Krstić iz Suve Reke.
NJen suprug Milovan nije prisustvovao, on se prema papirima Međunarodnog Crvenog krsta poslednjih osam godina vodi kao nestao. Tijana je tada imala nepuna četiri meseca. Tog 4. juna 1998. Milovan je otet i od tada mu se gubi svaki trag. Neki smatraju da je on odavno ubijen i sahranjen u nekoj od masovnih grobnica na Kosmetu, ali porodica i dalje veruje da je živ. Ta nada im je sve što je preostalo. Sve ostalo su oteli Albanci 1999, kada je NATO ušao u južnu srpsku pokrajinu.
Poklon „Kosovskih božura“
Deca iz ansambla „Kosovski božuri“, koji vodi mlada glumica Ivana Žigon i Društvo srpsko-ruskog prijateljstva, poklonili su malim izbeglicama prigodne paketiće i izveli kratak program.
– Mališani koja su članovi „Božura“ žive na Kosovu i dobro znaju za muke svojih vršnjaka koji nemaju gde da se vrate. Zato su i došli, da ih podrže – kaže glumica Žigon, koja je i pored poodmakle trudnoće prisustvovala činu krštenja.
Danijela je bila samo jedan od 40-ak roditelja izbeglih sa Kosmeta, koji su za vaskršnje praznike u crkvi Svetog Marka u Beogradu krstili svoju decu, mališane uzrasta od svega nekoliko meseci do 15-ak godina. Najveće kolektivno krštenje u Srbiji u ovoj godini organizovalo je Kolo srpskih sestara iz Prištine. A i one su te nesrećne 1999. – izbegle.
– Rasute smo po celoj Srbiji, ali i dalje se držimo zaveta koji smo jedna drugoj dale pre 15 godina: da ćemo pomagati srpski narod ma gde bio – poručuje Zaga Pavlović, predsednica ovog Kola.
Tih mučnih godina ona je bila jedna od retkih žena koja je prokrstarila Kosmetom. One, predratne ’98, malo je bilo vojnika koji su ostali bez toplih vunenih čarapa, koje je delila srcem. Posle, kada je i sama doživela neveselu sudbinu, za Vaskrs je krstarila centralnom Srbijom… Pomagala je svojim sapatnicima širom brojnih kolektivnih centara.
I protojerej Trajan Kojić, starešina crkve Svetog Marka, koji je krstio ove mališane, priča sličnu životnupriču. Uostalom, zbog toga je odmah i pristao da bude sveštenik koji će krstiti i blagosiljati decu.
Najmlađa Irena
Najmlađa je krštena 19-mesečna Irena Majstorović. Ona je rođena u Beogradu, a njen otac Nikola je živeo u Prištini. Kada je za vreme NATO bombardovanja izbegao u Crnu Goru, upoznao je sadašnju suprugu Marinu.
– Zdravlja bože, i odvešću Irenu, kada poraste, da vidi korene na Kosovu. Da vidi svetu srpsku zemlju – poručuje otac Nikola.
Najpre je bio profesor na Bogoslovskom fakultetu u Prizrenu, onda sveštenik u Prištini i na kraju – interno raseljeno lice.
– U Prištini sam te kobne ’99. ostao sve do septembra. Dalje više nije bilo uslova. I, od tada nijednom više nisam kročio u ovaj grad – seća se oporo otac Kojić, dok nešto lepšu životnu priču može da ispriča Snežana Radosavljević, glavna kuma ove svečanosti, koja je rodom sa Kosmeta, a već više od dve decenije živi i radi u Cirihu, i ne propušta nijednu priliku da pomogne svom narodu.
Videće zemlju predaka!
Dvoipogodišnja Mila i njen četiri godine stariji brat Balša nikada nisu videli Kosovo. NJihovi roditelji Rada i Slaviša su do te ’99. živeli u Prištini. Od tada, najdalje gde odu je severna Kosovska Mitrovica.
– Sačekaću da malo stasaju, a onda ću ih jednog dana povesti da vide zemlju svojih predaka – obećava Slaviša.
– Obično za Božić, Vaskrs i Novu godinu nosim poklone za decu, ali kada mi je Zaga Pavlović predložila da se priključim akciji Kola srpskih sestara, odmah sam pristala. Od svih mališana ću uzeti kontakt telefone, pa ću im ubuduće za njihove rođendane slati poklone – priča Snežana koja je svakom od svojih kumčića darovala po zlatni krstić ili medaljončić sa likom Bogorodice.