Mnogo kasnije, pošto je Haški tribunal već uveliko funkcionisao, DŽim O’Brajen će novinaru Krisu Stifenu priznati da je u trenutku kad je sačinio prvu listu „bogova rata“, predviđenih da budu optuženi za ratne zločine, faktički bilo „veoma malo dokaza da spisak opstane pred sudom“. Prvi na toj listi bio je Slobodan Milošević, neprikosnoveni srpski lider sa kojim su svi, od Amerikanaca, preko Evropljana i Rusa do Kontakt grupe i UN, pregovarali da bi se postigao mir.
– Sačinili smo najlošiju službenu belešku u istoriji Stejt departmenta koja je sadržala 40 raznih tački gledišta. Ona su, međutim, imala jedan i samo jedan zajednički imenitelj: imena ljudi za koje postoje razlozi da verujemo da mogu biti optuženi za ratne zločine – rekao je O’Brajen piscu knjige „Sudnji dan“.
A ako rat prestane
Mnogi među njima, naime, nisu bili sigurni da će Međunarodni sud za ratne zločine ikad zaživeti jer su dobro znali da treba da se napravi veliki zaokret da bi se ljudi s njihovog spiska „bogova rata“ sa kojima su Ujedinjene nacije pregovarale s ciljem se da postigne dogovor o prekidu neprijateljstava i miru optuže kao ratni zločinci. Nisu mogli da pretpostave da je daleko od njih već odlučeno, pa su strahovali da će jedna od posledica mirovnih pregovori biti opšta amnestija, da će rat postepeno prestajati, a interesovanje za ratne zločince ugasiti.
Iglbergerov govor, sredinom decembra 1992. godine, bio je ključni momenat u razvoju ideje o osnivanju međunarodnog suda za ratne zločine. Nije šala kada jedan od najviših državnih funkcionera najveće svetske sile optuži pojedince za ratne zločine. Iglberger u tom govoru u Ženevi naglasio da su ljudi čija je imena naveo oni koji sprovode i potpaljuju etničko čišćenje u Bosni.
Među novinarima i advokatima, stručnjacima za gonjenje i kažnjavanje ratnih zločinaca, od kojih je svaki time dobio bogat zalogaj za dalje žvakanje, zavladalo je oduševljenje. Jeste da je time pređena cela jedna etapa na putu do staranja Tribunala kakav danas postoji u Hagu, ali je za sve njih bilo najvažnije da će imati čime da se bave, a za mnoge da će to biti dubok džep u koji će moći da zahvate.
U Vašingtonu se mladi O’Brajan unervozio jer – kao što se sam poverio novinaru Stifenu – nije mogao da se oslobodi straha da svakog trenutka može da ga pozove neki ugledni pravnik i da ga pita na osnovu čega je sastavio listu potencijalnih ratnih zločinaca. Kako da kaže da njegove informacije na osnovu kojih je sastavio tu listu najvećim delom potiču iz štampe, odnosno iz listova „NJuzdej“, „NJujork tajms“ i „Vašington post“?
Kad se Iglberger vratio u Vašington iz Ženeve, O’Brajenov položaj i celokupni posao i odnos prema njemu iz osnova su postali drukčiji. Odjedanput je postao važna ličnost. Šefovi raznih službi, koji su ga ranije ignorisali, sada su spremno odgovarali na njegove pozive, a njegove službene beleške su s pažnjom čitane i prosleđivane dalje, prema vrhu Stejt departmenta. Shvatio je da je cenjen i da je postao važna karika u sistemu, mada mu verovatno nije palo na pamet da za to nije zaslužan on lično, već odluka vrhuške da ide do kraja u ostvarivanju plana o osnivanju međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Sticajem okolnosti, jedan sporedni činovnik, kao neko ko se „razume u tretiranje ratnih zločina“, postao je član klana u Stejt departmentu koji to treba da realizuje.
Krajem decembra, približavanjem Božića i Nove godine, političari iz Republikanske partije, gubitnici, pošto je DŽordž Buš poražen na predsedničkim izborima u novembru, počeli su da se iseljavaju, a njihovi naslednici, demokrate, još nisu stizali. Ne samo da su novi hteli da provedu praznike sa porodicama, već se čekala inauguracija Bila Klintona, zakazana za 19. januar 1993. godine.
U tom interregnumu, ostavši bez političkih šefova republikanaca, i ne znajući koje će demokrate zauzeti njihova mesta, činovnici Stejt departmenta koji su se već privikli na žvakanje masnog zalogaja zvanog sud za ratne zločine smišljali su kako će novu demokratsku administraciju privoleti da pojača napore i ubrza aktivnosti u prilog osnivanju suda. Više od svega želeli su da se realizacije ideja koju je Iglberger ostavio u amanet.
