Osvajanje Šengena
Iz Srbije ste, neosuđivani, nemate policijsku poternicu zbog optužbe da ste ubili premijera, na primer, nemate sumnjive račune po inostranim bankama, čak vas ni ne bije glas da ste kriminalac, niste političar, niste optuženi za ratne zločine, niste zaštićeni svedok saradnik, niste ni blizak prijatelj sa takvima, ni rod, ni pomozi Bog? E, takvi kakvi ste, niste ni za vizu. čak i neki koji su poslednjih 15 godina bili na kojekakvim crnim listama Evropske unije, i zbog kojih Srbije nema na „beloj šengenskoj listi”, imaju više izgleda da preskoče zid kojim se opasala Evropska unija nego vi koji niste ni krali, ni lagali, ni ubili. Vi ste kažnjeni. Time što ne možete da izađete iz zemlje u kojoj živite i što vam takav život onda liči na zatočeništvo.
Pola Srbije, kažu statistike, nikada nije videlo šta se krije iza granica „nebeske” otadžbine. Više od polovine sada nema čak ni pasoš. Zbog toga što nikada nisu bili stranci u nekoj zemlji, mladi u Srbiji, upozoravaju istraživanja, zaziru od stranaca u svojoj zemlji. Zbog toga što je poniženje prva asocijacija na vize, neprijatelj je prva asocijacija na stranca. I zato što odlazak van Srbije liči na izlazak na uslovnu slobodu, zato Srbija liči na zatvor.
Pre tri godine Srbija i Crna Gora ukinule su vize za 40 zemalja, u „znak otvorenosti prema zemljama EU, zemljama kandidatima za članstvo u EU, Sjedinjenim Američkim Državama i drugim razvijenim i demokratskim zemljama”. I dan-danas Srbi u te zemlje mogu da odu tek pošto dokažu da u njima neće i da ostanu.
Srbi moraju da dokazuju da će se vratiti kući, da ne beže, da im familija i posao znače dovoljno da će im se vratiti, da ni u snu nisu pomislili da napuste domovinu i da odlazak na odmor ili svetsko prvenstvo u fudbalu nisu samo izgovor da se ušunjaju u neku od tih „obećanih” zemalja i tamo ostanu zauvek. Teraju vas da mislite kako je svaki izlazak iz zemlje samo dobra šansa za beg. Teraju vas da mislite da želja da se vidi Ajfelov toranj, Big Ben ili Koloseum nisu dovoljno dobar razlog da ih i vidite. Ovde malo ko ima pravo na običnu bezazlenu želju da putuje. Koliko i kuda hoće. Kao nekada. To što ne možemo da odemo nigde bez velike muke i poniženja dok dobijemo to parče papira simbol je našeg dugogodišnjeg propadanja i stradanja. Ovde čak i oni koji nikada, ni dok se moglo, nisu prelazili granicu i nisu imali ni pasoš, „šengensku golgotu” smatraju najvećom kaznom. Nije bitno da li hoću, da bih se osećao čovekom, važno je da mogu. Baš kao što je u vreme hiperinflacije mnogima to što nemaju para da kupe ništa, padalo mnogo teže kad u radnjama nije ni bilo ničega da se kupi.
Nevidljivi šengenski zid je verovatno najočiglednija klasna, rasna, ekonomska i nacionalna podela u Evropi danas. Onoj Evropi koja, kako tamo vole da govore, ruši podele među narodima. Šengenski svet je moderna i politički korektna verzija feudalnog ropstva. Da biste ispunili uslov da uđete u taj povlašćeni svet slobodnih morate da skupite brdo potvrda kojima dokazujete da ovde, kod kuće, imate šta da jedete, gde i s kim da spavate, da imate posao ili da ga nemate ali da imate ko da vas izdržava, da imate valjan razlog i da nemate skrivene motive. Zbog jednog odlaska do Londona i šalterske službenice u ambasadama morate da uverite da ste se ženili iz ljubavi, da ste u Srbiji samo rođeni, a da vam je Engleska urođena, da su vam žena i direktor toliko dobri da biste ponovo da ih vidite, da su vam deca važna ali da vam je demokratija važnija, da vam je krvna grupa baš ona koju ima najviše Engleza i da kraljicu Elizabetu volite kao svoju, a ne čarlsovu majku. I da 100 evra i bombonjera nisu mito, nego običaj u Srba da se u ambasadu ne ulazi praznih ruku. To bez 35 evra za vizu.
Nekoga će, možda, utešiti saznanje da zbog toga što ne mogu slobodno da se kreću mladi beže i iz Crne Gore, BiH i Albanije. Nekome će, možda, uteha biti inat umesto smisla, jer će tako moći da kažu da ne idu nikuda jer tamo nema šta ni da se vidi. A neko će reći da san koji nam prodaju za 35 evra nije vredan da bi se zažmurilo na toliko poniženje.
