Kući zauvek samo u mislima
• Vratićemo se, ali kad budemo obezbeđeni stranom penzijom, jer u Srbiji se nikada ne zna šta nosi sutra, oprezni su ljudi u dijaspori
Prva generacija naših ljudi koja je iz Jugoslavije na „privremeni“ rad u Nemačku stigla krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, došla je na „neko vreme“, ali malo ko je pretpostavljao da će to biti celi radni vek i skoro pola života. Za to vreme mučila ih je nostalgija, teško su odolevali „zovu zavičaja“ i pored svih poziva iz otadžbine, nastavili su da rade, misle na zavičaj i odlaze mu u pohode jednom ili dva puta godišnje. Tako je bilo na početku, tako je i danas, sudeći po onom što su nam rekli oni koji su u Nemačkoj proveli više od 30 godina.
Boja Stanić iz Nirnberga u Nemačku je došla 1973. godine iz Prijedora. Tu je upoznala svog današnjeg supruga, zasnovala porodicu i u Sremčici kod Beograda sagradila kuću u koju želi da se vrati – ali ne pre penzije.
– Nikada nismo prestajali misliti na zavičaj, niti smo odustali od povratka, samo što su se prilike tamo stalno pogoršavale. Moj suprug je TV mehaničar i vodio se mišlju da u zavičaju otvori samostalnu radnju i da se vratimo iz Nemačke, ali kada je video kako je sve to tamo nestabilno, kako zakoni ne garantuju sigurnost ulaganja i kako ljudi bukvalno teško preživljavaju, doneli smo odluku da odustanemo od radnje i povratka. Nastavili smo da živimo i radimo ovde i tako će biti do penzije a onda ćemo se vratiti, jer smo vezani za onaj kraj. Naš sin je trenutno u Moskvi, za školovanje u Holandiji trebalo je da na jugoslovenski pasoš vadi vizu i imao je dosta problema zbog toga. Kada je rešio da uzme nemački pasoš, nije mogao da dobije ispis iz našeg državljanstva i već pet godina čeka na taj dokument. Sve to govori o tome kakvi su uslovi i šta se može očekivati u otadžbini – jasna je Boja Stanić.
Ona kaže da su u Nemačkoj sasvim drugačiji uslovi života, a tu dolazi i lečenje. Priznaje da veruje našim lekarima i misli da su sposobni kao i njihove kolege u Nemačkoj i zbog toga svaku dijagnozu ovde dobijenu, proveri i dole. S te strane ne bi trebalo biti problema kada se vrati u Beograd. A što se tiče dece, veruje da će je posećivati, jer i ona je otišla od svoje porodice, ali je nikada nije zaboravila.
Zdravko Banjac živi u Bajrojtu a u Nemačku je stigao 1971. godine. NJegova dva sina žive u Srbiji, jedan u Valjevu, drugi u Beogradu pa ima razlog više da razmišlja o povratku, ali kao penzioner.
– Ja sam patriota, volim svoju zemlju i svoj narod i mislim na njih. Tako je bilo i u vreme krize i ratova a tako je i danas. Iz zavičaja sam otišao da bih nešto više zaradio i danas ostajem u Nemačkoj do penzije, a kada budem prestao da radim neću se ođaviti iz Nemačke. Poznato je svima nama da je dugo politička situacija bila nestabilna i loša u Srbiji, pa i danas nije najbolja. Ni ja a ni drugi ljudi koje poznajem nisu se odlučili da se vrate ranije i da nešto započnu privatno. čak je bilo primera da su ljudi iz Nemačke uvezli mašine za privatni posao, ali su kasnije propali. Ta briga za sigurnu budućnost me zadržala u Nemačkoj sve vreme i tako će biti do penzije – kaže Zdravko Banjac.
On priznaje da mu je nebrojeno puta bilo teško što nije u zavičaju i sa svojim sinovima.
– Koliko puta sam poželeo da ostanem celu godinu i da tamo doživim sva godišnja doba, ali to se još nikada nije desilo. Zato se nadam da ću u penziji bar malo uživati sa svojim narodom i makar pod stare dane, kada nije moglo u mladosti – iskren je Banjac i kaže da se nada da će od penzije i ušteđevine moći da živi normalno u zavičaju.
