Pod velikim pritiskom igrali su plavi kvalifikacije za prvo posleratno Svetsko prvenstvo, 1950. u Brazilu. Svakodnevno je na njih vršen pritisak od strane političara. Partija je tražila da odu na Mondijal, da tamo afirmišu ime nove Jugoslavije. Pod takvim opterećenjem zaista je bilo teško igrati. Naši su ipak prošli kvalifikacije. Inženjer Srđan Mrkušić, koji je pregurao 90 godina, seća se tih burnih kvalifikacija i još burnijeg Mundijala.
– Rato Dugonjić mi dolazi i kaže: „Srđane, morate otići u Brazil, mnogo nam je stalo do tog prvenstva, a kasnije možete izgubiti sve utakmice. Izdrži još u Firenci i sigurno ćeš braniti u Brazilu…“
Fatalni Ran
U Švajcarskoj nas je eliminisala Nemačka (2:0), drugi gol je postigao Helmut Ran. četiri godine kasnije u Švedskoj, 1958. ponovo smo u četvrtfinalu ispali od Nemačke, opet je strelac bio Helmut Ran. Možda do tih 0:1 sa Nemcima ne bi ni došlo da su naši odigrali pametno protiv Paragvaja. Kada su plavi pobedili Francusku koja je imala megazvezde – Kopu, Pijantonija i najboljeg strelca Mondijala, Fontena, dočekali su utakmicu sa autsajderom Paragvajem po sistemu „lako ćemo“! Takav prilaz igri bio je koban za naše, igrali su 3:3. Tri puta smo vodili, ali je za nas koban bio Parodi (dao nam je prvi i treći gol). Sa nerešenim rezultatom Jugoslavija je bila druga u grupi pa je morala na Nemačku umesto da se sastane sa znatno slabijom Severnom Irskom i plasira se u polufinale.
Koliko smo tada imali dobar tim potvrđuje i činjenicada smo pobedili sjajne Francuze koji će kasnije u borbi za treće mesto dati Nemcima čak šest golova (6:3).
Mrkušić je izdržao, izdržali su i Bobek, Mitić, Stanković, Horvat, čajkovski, đajić, Boba Mihajlović… Otišli su u Rio posle drame u Firenci koja je bila dostojna poeme. O toj pobedi pisane su pesme, jednu je ispevao i čuveni Branko ćopić. Naši su igrali normalno prve dve utakmice, pobedili su Švajcarsku 3:0, golovima Mitića, Tomaševića i Ognjanova. Zatim je pao Meksiko 4:1, Željko čajkovski je dao dva, a Bobek i Tomašević po jedan gol. Onda je došao meč odluke, protivnik Brazil, puna „Marakana“, oko 200.000 karioka i poruka iz Beograda: „Cela zemlja je s vama…“ To je značilo – morate pobediti! Strahovit pritisak svalio se na naše fudbalere koji nisu mogli to da izdrže, pa su već u četvrtom minutu primili gol (strelac Ademir). Da sve bude za nas gore: Rajko Mitić prilikom istrčavanja na teren, verovatno u preopterećenju nije primetio gvozdenu „roletnu“, koja mu je rasekla glavu. Igrali smo prvih 10 minuta sa fudbalerom manje što je bilo dovoljno Brazilcima da steknu veliku prednost. Naši su delovali zbunjeno, kao da nisu znali gde se nalaze. Bio je to za njih prevremen kraj Mondijala, izgubili su 0:2 i vratili se kući.
Bile su to, ipak, zlatne godine jugoslovenskog fudbala. Mogle su biti i dijamantske da su ti momci igrali bez pritisaka pred svaku važnu utakmicu. Sledeće kvalifikacije plavi su prošli bez poteškoća: bili su prvi u 10. grupi sa osam bodova, drugoplasirana Grčka imala je duplo manje. U završnici Mondijala u Švajcarskoj 1954. godine naši su prvo pobedili Francusku (1:0), zatim igrali nerešeno (1:1) sa Brazilom i onda u četvrtfinalu pobedili sami sebe. Sastali su se 27. juna u Ženevi sa SR Nemačkom. Bili su nadmoćniji, igrali gotovo stalno u šesnaestercu protivnika, ali nisu imali dovoljno koncentracije i istrajnosti i to je odlučilo. Ono što u početku nisu mogli da urade napadači Nemačke učinio je naš centarhalf Horvat – savladao je golmana Bearu i to je bio dovoljan poklon, lukavom strategu Herbergeru koji je nadmudrio našu selektorsku komisiju. Nemci su postigli jedan gol (Helmut Ran) i na kraju je bilo 2:0 za njih i prolaz u polufinale. „Plavi“ su morali ekspresno kući.
Narod je odavno rekao: „Gde je mnogo baba, kilava su deca!“ Jugoslovenska reprezentacija je u periodu 1946-1992. bila poligon za kojekakve komisije. U Švajcarskoj su na našoj klupi sedela petorica selektora: glavešina Branko Pešić (po političkoj liniji), Aleksandar Tirnanić, Leo Lemešić, Franjo Velfi i Milovan ćirić. Svako od njih imao je svoj pogled na izbor igrača, vođenje treninga, utakmice, na taktiku… Svako od njih imao je i svoju sujetu. U takvoj atmosferi ni majstori kakvu su bili Bobek, Mitić, Vukas, Milutinović, Zebec… nisu mogli sačinjavati funkcionalnu celinu. Korpulentni Horvat je platio cenu te konfuzije, a Jugoslavija je, po opštem mišljenju, uz Mađarsku tada imala najbolju ekipu na svetu. I ta ekipa je bila žrtva naših gluposti, natezanja i pretezanja, u fudbalskoj organizaciji. Nezdrav rivalitet između Beograda, Zagreba, Splita, kasnije i Sarajeva, bio je najveća kočnica našoj reprezentaciji koja nikada nije stigla do vrha, a po kvalitetu je to zasluživala.
