Kada poznanicima kažete da idete u Prištinu, najčešće vas pitaju: „Da li je sigurno“? Posle četiri dana provedena u ovom gradu, za koga se tvrdi da danas broji oko 500.000 stanovnika, ni reporterka „Vesti“ ne znam da li je baš sigurno. Ali zna da je Priština, ili bar njen centar, pravo iznenađenje za oči putnika namernika. Od nekada prljave i zapuštene kasabe Albanci su napravili zanimljiv i na trenutke začuđujući grad sa bleštavilom obilja.
Centar Prištine vrvi od kafića. I svi su od jutra do duboko u noć puni. Gosti sede na ulici, tik pored kolovoza kojim se kreću luksuzni automobili. Izlozi butika nude razne svetske marke, a gledajući devojke i žene na ulici nikada ne biste poverovali da su u uskim majicama sa dekolteima i mini suknjama Albanke, za koje se do skoro verovalo da ne smeju da mrdnu iz kuće bez pratnje. Noću mogu da se vide i strasnije scene, nepojmljive za patrijarhalne običaje. Tako deluje i prizor dvoje mladih Albanaca koji se strasno ljube nasred ulice.
Poziv na bojkot
Od Bujanovca do Prištine rastojanje je 100 kilometara. A sa mnogobrojnih bilbordova u Kosovskom Pomoravlju putnike pozdravlja znak organizacije Albina Kurtija „Samoopredeljenje“ i poziv Albancima da bojkotuju srpske proizvode.
Da možda i nije sve tako kako izgleda na prvi pogled, govori i velika briga organizatora ovog putovanja, nevladine organizacije „Incijativa mladih za ljudska prava“, da tokom boravka grupe novinara iz srpskih medija, uvek budemo jasno obeleženi akreditacijama i u pratnji nekog od domaćina koji govori albanski.
Lokalni Albanci nas upozoravaju da slika koju mi imamo iz Prištine važi samo za centralni deo grada. „Nemojte da se šetate sami van centra, a na periferiju, ni mi ne idemo bez preke potrebe“ upozoravaju nas. Na ulicama Prištine nismo čuli srpski, možda zato što i Srbi koji borave ovde, uglavnom govore engleski. Kažu, tako je bezbednije. Ovim svetskim jezikom služi se i veliki broj Albanaca, naročito mladih. Na Kosovu se ne ulaže u proizvodne objekte, ali se očigledno, mnogo ulaže u obrazovanje mladih.
Izgleda da je stigla nova generacija Albanaca, ljudi koji su tek prevalili dvadesetu, a već imaju značajne pozicije. Jedan od njih, Petrit Selimi, iako još nema tridesetet leta, vlasnik je renomiranog restorana i jedan od pokretača „Građanskog lista“, nezavisnog dvonedeljnika koji na srpskom izlazi u Prištini.
– I mene je iznenadilo kada su Albanci počeli da se interesuju za novine na srpskom jeziku. Mlade ljude, bar one po gradovima, više ne zanima prošlost, oni žele da grade svoju egzistenciju i budućnost – veli Selimi, što potvrđuju i drugi mladi sagovornici koje smo sretali u Prištini.
Lov u mutnom
„Ekspres“ je najmlađi kosovski dnevnik koji je i najveći trn u oku političarima. Novinari nam pričaju o korupciji u kosovskim institucijama i među strancima koji sprovode red i zakon. Korupcija nema etničke boje, jer se i Srbi i Albanci dobro snalaze u njoj.
Taksista koji nas vozi po usijanoj Prištini na savršenom srpskom, sa vojvođanskim akcentom, oduševljeno priča o Novom Sadu, gradu gde je rođen i iz koga je pre tri godine došao. Uveren je da je Priština grad budućnosti i da će situacija za sve na Kosovu biti iz dana u dan sve bolja.
I prištinski političari očigledno žele da ostave dobar utisak. Od strpljivog Agima čekua do nasmejanog Hašima Tačija. Ovde je sve podređeno stvaranju dobre slike o „otvorenom demokratskom društvu“ koje jedino može da dobije status nezavisnosti.
