Da je mladi beogradski student arhitekture, Dorćolac, Zoran Veličković poslušao svoje kolege sa fakulteta možda bi jednog dana postao slavni glumac, kao što je postao dobar arhitekta koji je danas tražen širom Nemačke. A da se opredelio za tenis, možda bi bio slavniji od Bobana Živojinovića, s kojim je u vreme dok su zajedno stasali u Crvenoj zvezdi, imao pozitivan bilans. Inženjer Veličković možda i gleda sa čežnjom na ta mladalačka traženja, ali se sigurno ne kaje, jer je njegov životni put i kao arhitekte bio zanimljiv i uspešan.
Duet vredan poštovanja
– Zorana krasi poštenje i marljivost. Ne razmeće se obećanjima i praznim rečima, a ono što obeća uradiće kvalitetno i sa voljom. Vrhunski je stručnjak, pa ga traže po celoj Nemačkoj, a to važi i za njegovu suprugu Jadranku. Zoran i Jadranka su duet vredan svakog poštovanja – kaže za Veličkoviće dr Slobodan Teodorović koji je u vreme gradnje hrama Svetoga Save bio na funkciji predsednika Crkvene opštine.
– Bilo je razmišljanja da pođem stazama profesionalnog sportiste, jer sam dobro igrao tenis i košarku, a izazov je bila i filmska karijera, jer sam posle uspešne uloge centarfora u filmu „Trener“ Puriše đorđevića, dobio ozbiljne ponude za nove uloge – priča Veličković, s ponosom naglašavajući da je glumio pored LJube Tadića i Milene Dravić, i da je film prikazan i na TV programu SAT 1.
– U stvari, pobedilo je ono naše „najbolja je sigurna kora hleba“ – naglašava Zoran.
A da je tako kako narod kaže kod njega se zaista potvrdilo, jer danas ima mnogo više od te „sigurne kore“ na kojoj su insistirali otac Blagoje, ekonomost i majka Zvezdana, laborant.
Sa diplomom arhitekte Veličković je dobio posao u beogradskom „Energoinvestu“ i iste 1984. pošao u Kuvajt na gradnju vojne bolnice. Ako se odbije godinu dana služenja vojske, onda je u zemlji „koja se sastoji od tri grada, pustinje i mora“ proveo pet godina.
– U to vreme bilo je normalno da se služi vojni rok, a ja sam tu godinu boravka u otadžbini iskoristio i za ženidbu – kazuje Veličković, koji je pred matičara stao sa studentskom ljubavi Jadrankom, sa kojom danas ima ćerku Unu (20) studentkinju prava u Minhenu i gimnazijalca Stefana (17), od malih nogu talentovanog igrača folklorne grupe „Srbija“.
Mitraljesko gnezdo
– Napuštajući Kuvajt, negde pred zoru, stigli smo na jordansko-sirijsku granicu na čijem graničnom prelazu nije bilo nikoga. Carinska kućica bez svetla, a na brežuljku iznad nje „visi“ mitraljesko gnezdo. Niti smemo napred, niti se imamo kud vratiti nazad. Na kraju, posle dugog pritiskanja automobilskih sirena, graničar se probudio i mrzovoljno nam pokazao da se gubimo – seća se Zoran ovog zanimljivog detalja sa napornog bliskoistočnog puta.
Dok razgovaramo u gornjoj sali Svetosavskog centra stalno nas neko prekida, a on iznenada uz izvinjenje ustade i ode u kuhinju. Jadranka je sama dežurna, a on ispred šaltera primetio red. Posle podele gibanica, kafe i kolača, pridružila nam se i Jadranka, takođe diplomirani arhitekta. Put im je bio zajednički, ali ona učtivo priču prepušta suprugu, a za reč se javlja samo kada dođe do „gubitka“ datuma ili „zbrke“ u redosledu događaja.
Veličkovići su Kuvajt napustili u ratnim uslovima praćeni tenkovima Sadama Huseina, koji je 1990. umarširao u tu „iračku provinciju“, pa su srećni da osim datuma nisu pogubili i „kompase“.
– Nije tu bilo nekih većih ratnih operacija, jer su Iračani jednostavno ušli tenkovima, a mi smo iz bezbednosnih razloga morali da se vratimo u otadžbinu. Supruga i deca već su bili u Beogradu. Moj odmor je odložen zbog obaveza na gradilištu, a zatim je i let za Beograd propao, jer su Iračani u Kuvajt ušli tačno dva dana pre poletanja mog aviona – priča mirno Veličković, kao da se radi o rutinskom putovanju, a ne neizvesnom i napornom putu, dugom više od 5.000 kilometara. – Evakuaciju građana SFRJ iz Kuvajta, organizovala je naša Ambasada u dogovoru sa iračkim vlastima, a karavan od 50 vozila do Beograda je putovao preko Amana, Damaska, Ankare i Istanbula.
Vekličković u Beogradu sa suprugom i decom nije stigao ni da predahne, a već je „morao“ u Nemačku. Poslodavac iz Hanovera za kojeg je poslednje dve godine u Kuvajtu radio projekte, pozvao ga je na odmor i dogovor o eventualnom nastavku saradnje.
– U Nemačku smo stigli sa dve putne torbe, dvoje male dece i bez znanja i jedne nemačke reči – okreće Zoran novi list svog života na kojem su ispisani samo uspesi, jer danas nakon 15 godina, Veličkovići u Hanoveru imaju veliku porodičnu kuću, dvoje odrasle dece i vlastiti projektni biro u kojem zgrade, mostove i stadione crta i projektuje osam inženjera i tehničara.
– Prvo sam 1998. kupio polovinu firme „Ramp“, u kojoj sam bio zaposlen, a 2002. potpuno sam se osamostalio – kazuje Zoran ležerno kao da to i nije moglo drugačije.
Inžinjera Veličkovića u Hanoveru poznaju gotovo svi Srbi, a najbolje oni koji češće dolaze u crkvu. Gotovo sve vreme gradnje hrama bio je predsednik Građevinskog odbora, a već osam godina predsednik je Crkvene opštine i član Eparhijskog saveta, Eparhije srednjoevropske.
– Trebala mi je krštenica za dete, pa sam potražio crkvu. Gradnja hrama u to vreme upravo je počela, a otac Milan mi je rekao da bi bilo dobro da pomognem koliko mogu. Naravno da sam pristao, a budući da smo u blizini i stanovali, na gradilište sam dolazio gotovo svakodnevno – objašnjava Veličković, koji je sve vreme uživao punu podršku supruge Jadranke.
A ona, trenutno potpredsednica Kola srpskih sestara, u više navrata bila je i predsednica ove dobrotvorne crkvene organizacije.
U sali se postepeno utišao žagor vernika. Svet se polako razilazi. Jadranka je pokupila prazne čaše i tanjire, a Zoran obrisao stolove. Veličkoviće bije glas da su uredni kod kuće, a crkva je njhov drugi dom.
