Srpska posla
Suze i smešak
Trubači su naš brend, rakija je naše piće, jagnjetina je još važna na trpezi, ali ni prasetina se ne da, jaretina je specijalitet, pesma nas je održala, pevamo kao nikad, pevamo i kad smo tužni, a država se, kao nekad, zove samo Srbija. U pesmama je Srbija slavna, velika i jaka, a u životu je sve manja. Da li će se život prilagoditi pesmama, ili pesma životu kom nije do pesme, ostaje da se vidi? Šljiva je naša voćka, ona putuje u šljivovicu; naša jabuka putuje u jabukovaču, sir putuje u gibanicu, a Srbija u Evropu. I gle: šljiva, jabuka i sir imaju uspeha, a Srbija ga nema.
Šljiva pristaje da bude popijena, jabukovača peva u čoveku, gibanica bez roptanja završava u crevima; a Srbija ne može u Evropu tek tako. Osetljiva su evropska creva.
Ne smeta Evropi da Srbija pevucka, onako sama za sebe, ali surova je Evropa; pesmu nam je, veli čula, sad hoće da nas vidi u suzama; ako iskreno zaplačemo Evropa će nam, vele Evrosrbi, ubrisati suze. A Srbija se već isplakala, vekovima je plakala, i sad iz sebe ne može da istera suzu koja bi zadovoljila nasmejanu Evropu. Posećuju nas stručnjaci za suze, uče nas da savladamo neophodnu veštinu, osnovali su svakojake organizacije koje nas uče da zaplačemo; a kad zaplačemo nisu zadovoljni. Naša suza im nije dovoljno velika, ni iskrena, ni slana. Hoće Srbiju da pretvore u obdanište sa strogim vaspitačicama, a ta je voćka i te kako rodila, pa nas vaspitačice uče da budemo deca, i da zaplačemo ne bi li nas pustili u dvorište da se igramo. A kad tu i tamo zaplačemo nisu zadovoljni. Ne plačete, vele, evropski, još uvek plačete srpski. I da bi to dokazali šalju srpske suze na analizu. Analitičari kao analitičari, nalaze u srpskoj suzi ono što Evropa traži. Suze nisu dovoljno pokajničke! Naše su suze falsifikat. Malo je svežih suza zbog Srebrenice, a mnogo starih suza zbog Jasenovca. A naručeno je da Srebrenicu pamtimo, a Jasenovac zaboravimo!
Nisu nam samo suze naručene. Naručen nam je i smešak. Smešak ne mora da bude iskren, ali neophodno je da se smešimo kad nam se kaže. Mešavina suza i smeška evropski je specijalitet. Kad te razbiju na Srbe i Crnogorce to nije trenutak za suze, to je pravo mesto za smešak. Kad ti otimaju Kosovo nije zgodno da zaplačeš, smeši se kao da ti nešto daju. A Srbi su naopak narod. Plaču kad im nešto daju, a nikako da se nasmeše kad im nešto otimaju.
Nedavno je, u piću i u kafani, pred malim, ali odabranim društvom, jedan Srbin, uz to član Parlamenta, rekao da je Amerika bez poziva ušla u Evropu, i dodao da će Srbi biti primljeni u Evropu kad Amerika ode kući. Znači nikad, rekao je bezazleni birač, i dodao da pod tim uslovima neće izaći na izbore. To nas udaljava od Evrope, prekoreo ga je član male, ali ipak parlamentarne stranke, specijalist za organizaciju smeška na pravom mestu i u pravo vreme. Ugledajte se, veli, na vaterpoliste. Postali su prvaci Evrope i to im obezbeđuje počasno mesto u Evropi.
„Vaterpolisti su primljeni u Evropu, a njihovi srpski navijači nisu“, čuo se pripiti bas.
„Idemo korak po korak“, rekao je neko i, umesto da se nasmeši, zaplakao, „ako budemo razumni uputićemo se u Evropu, makar jedan po jedan.
To nije dobro primljeno. Pijani sto je proglasio govornika prknoljubom i govnojedom i odlučio većinom glasova da je najbolje da, ipak, sačekamo da Amerika ode kući, pa da, onako đuture, budemo primljeni u Evropu u kojoj će tada i za Srbe biti mesta.
Ili to, ili da naučimo da plačemo kad nam se kaže, a nije na odmet ni da treniramo smešak.
