Iako u registru turističke inspekcije u Beogradu postoji 76 hostela, prenoćišta i konačišta, Turistička organizacija Beograda preporučuje samo hostel „Tis“ i učenički dom „Jelica Milovanović“. Ovaj dom je ucrtan i u turističkoj mapi koju je štampao Gradski sekretarijat za privredu, gde su ubeležena druga dva privatna hostela u strogom centru, i još dvadesetak konačišta i prenoćišta na periferiji. Tako putnicima koji stižu u prestonicu Srbije preostaje da dva-tri dana unapred rezervišu jeftin smeštaj i to putem brojnih internetskih sajtova koje vlasnici hostela sami pronalaze, i prijavljuju se.
I Slovenci Luka, Helena i Rok su pronašli hostel „Tis“ putem Interneta. Opredelile su ih fotografije koje su pokazivale čista kupatila i uredne sobe u dvospratnoj kući u šumovitom kraju grada.
– Ne smeta nam što do centra grada idemo gradskim prevozom, ili taksijem koji je u Beogradu jeftin – kaže Rok za „Vesti“. Hostel „Tis“ je prvi u prestonici, a osnovalo ga je trgovinsko preduzeće „Teranova“ u proleće 2005. Kako kaže Bojana Nikolić, direktorka „Tisa“, na ideju o hostelu su došli u upravi preduzeća pošto su primetili da je Beograd preplavljen mladim strancima.
Japanac zvezdaš
U knjizi utisaka većina gostiju je pohvalila higijenu i ljubazno osoblje. Britancima se najviše dopada bašta sa roštiljem, i to što tu mogu da se sunčaju. Studenti iz Poljske su na srpskom jeziku i ćirilicom zabeležili i ovo: „Došli smo ovde sa ekskurzijom iz Poljske, 49 osobe studiramo slavistuku, i smo vrlo zadovoljeni iz našeg nameštaja ovde“. Mladi par iz češke se zahvalio upravi jer su kao hiljaditi gosti dobili na poklon besplatna noćenja. U „Tis“ svake godine dolazi i Japanac, zbog utakmica na „Marakani“, jer je ljubitelj fudbalskog kluba Crvena zvezda.
– Izneli smo stolove iz kancelarija i umesto njih ubacili krevete, a firmu smo preselili u kuću preko puta – kaže ona. Do polovine 2006. je u „Tisu“ boravilo 1.500 ljudi. U zgradi sa šezdeset ležajeva primaju se i grupe, a hostel je otvoren preko cele godine.
– Najviše gostiju dolazi iz Slovenije, Britanije, Italije i Francuske. Ne primamo mlađe od 18 godina, niti starije od 40. Ipak, najstariji gost nam je bio pedesetpetogodišnji crnac iz SAD. On je izgledao kao da ima oko trideset, pa recepcioner nije ni pogledao datum rođenja u dokumentima. Kod nas je samo prenoćio i gost od oko 60 godina iz Italije, ali je otišao jer se osećao nelagodno među ljudima koji su i tri puta mlađi – kaže Bojana Nikolić.
Da bi privukao što veći broj gostiju, ovaj hostel, kao i većina u Beogradu, radi 24 sata dnevno, iako je u hostelima u Evropi uobičajen „policijski čas“, kada nema ulaska između ponoći i jutra. Osim toga, u Srbiji su pića veoma jetina i dostupna, pa se u Beogradu noću mogu videti grupice i domaće i strane omladine pod dobrim „gasom“. Ipak, Bojana Nikolić kaže da u „Tisu“ nije bilo ijednog incidenta, pokazujući kamere, i ljude iz obezbeđenja koji se neprestano smenjuju na recepciji.
– Zbog incidenata ne primamo đačke ekskurzije, a naši gosti ne žele „bliske susrete“ sa policijom u stranoj zemlji – kaže Bojana Nikolić.
Popis za „gužvu“
U hostelima u Beogradu cenovnik je ujednačen, a u cenu je uključena i boravišna taksa. Tako gost kojem ne smeta još četiri ili pet „cimera“ može da prenoći za 11 evra, a oko 15 evra staje prenoćište za jednu osobu u dvokrevetnoj sobi. U pojedinim hostelima dobija se i popust za grupe, a ponegde se gostima nude i jeftini obroci. Ipak, većina hostela će u reklamama istaći da se nalazi u blizini prodavnica i pekara.
– Porez na usluge hostela, koji nude samo prenoćište je osam odsto od prihoda, dok se smeštaj koji nudi i obroke oporezuje sa 18 odsto – objašnjava Bojana Nikolić.
NJene reči potvrđuju i Pedro Agijar (24) iz Brazila i Kanađanin Dejvid Prat (25). Po obrazovanju su novinari, a upoznali su se u Pragu, na kursu za dopisnike.
– U Beogradu se osećam veoma bezbedno, naročito posle Praga, gde su nas odžeparili, i Bukurešta, u kojem umalo nismo opljačkani na sred ulice – kaže Pedro. Dejvid kaže da su došli iz hostela u Beču, gde su im naplaćivali sve, od korišćenja Interneta, do kafe i čajeva, što je u „Tisu“ besplatno. U „Tisu“ im se ne dopada samo to što jedan kompjuter sa internet vezom nije dovoljan.
– Nemamo vremena da obilazimo turističke agencije, nego putem Interneta pronalazimo sledeći hostel i prevoz – kaže Pedro. Gosti hostela, naime, ostaju samo po nekoliko dana, a pošto im hotel ili prevoznička kompanija potvrde rezervaciju putem mejla, rezervaciju odštampaju i ponesu sa sobom, dalje na put.
