Privreda u Štrpcu već sedam dugih godina stoji na mrtvoj tački. U toj srpskoj enklavi ima još samo trgovine, ako se tako može zvati prodaja robe na pijaci, ali njome nisu zadovoljni ni kupci, niti prodavci. Siromaštvo izbija iz svakog ćoška.
Iz pogona nekada uspešne fabrike mašinskih delova i komponenata „Ivo Lola Ribar“ ne čuje se ni najmanji šum. U stvari, tu više niko ni ne dolazi, osim portira koji u nekoliko smena, tokom radnih dana, čuvaju fabriku, tek-toliko da izgleda kao da radi. Direktor Milan Stojčetović priča da se povremeno u pogonima nešto i proizvodi, ali da se sve radi na crno!
– Radimo već kada naiđe samo neki posao. Dođu ljudi kod mene kući, pa tako ugovorimo. Trenutno radimo jedan lanac za termoelektrane Kosova. Izvođač je firma iz Prizrena koja je dobila posao na tenderu, a mi smo podizvođači. To je sitan posao, a veći ni ne možemo da prihvatimo zbog problema sa strujom – kaže direktor Stojčetović.
Ova fabrika nekada je zapošljavala 137 radnika, a danas su svi, osim portira, na birou rada.
Gradili i „Bonstil“
Fabrika mašinskih delova i komponenata „Ivo Lola Ribar“ nekada je je sjajno poslovala. Prema rečima direktora Stojčetovića, čak 60 odsto robe izvozilo se na istočno tržište. U Kosmetskom kraju ova firma je poznata po tome što je učestvovala u izgradnji američke vojne baze „Bonstil“. Taj posao joj je plaćen 300.000 tadašnjih maraka.
– Kada naiđe neki aranžman angažujemo samo po desetak bivših radnika, koliko da se posao završi. Porez na njihove plate ne plaćamo ni srpskoj, niti kosovskoj vladi. Nema druge, osim da radimo na crno – dodaje on.
I dok se paučina hvata po pogonu i upravnoj zgradi, i sve više liči na neko zaboravljeno i oronulo skladište nego na radni prostor, direktor Stojčetović pokušava da reši još jedan veliki problem. Naime, fabrika „Ivo Lola Ribar“ je trenutno ničija. Zbog toga što se nalazi na Kosmetu, na nju polaže pravo Kosovska agencija za privatizaciju, ali je njen osnivač i vlasnik „Lola sistem“ iz Beograda.
– Pre tri godine su mi dolazili ljudi iz Kosovske agencije za privatizaciju, tražili razna dokumenta o firmi i nudili da im pomognem da se fabrika proda. Naravno, to nisam ni mogao, niti želeo. Evo, sada već dve godine od njih tražim da se proglese nenadležnim, i omuguće našim vlasnicima iz Beograda da sa nama raspolažu. Kada bi dobili taj papir, sredili bismo mnoge stvari – kaže Stojčetvić.
Ni da krenem, niti da ostanem
O politici se na pijaci u Štrpcu priča kroz šapat. Da onaj drugi ne čuje. Jer, retko ko želi da glasno i jasno kaže šta misli. Naravno, glavna tema je šta će biti sa Srbima koji tu žive ako Kosovo bude nezavisno.
– čini mi se da ja jedan ne značim ništa, ni da krenem, niti da ostanem. Ako se narod oseti slobodno, on će ostati. Ali, izgleda da od tog posla nema ništa – kaže Svetislav Pržić iz Štrpca.
četvrtak je pijačan dan u Župi. Samo čovek koji je preživeo tešku ekonomsku krizu u Srbiji pod sankcijama može da razume šta znače poluprazne tezge, proizvodi očajnog kvaliteta, prodavci koji više nemaju snage da naturaju robu i mušterije kojima se grči ruka na svaki dinar kojim plaćaju osnovne namirnice. Ipak, ova pijaca se razlikuje od većine na Kosmetu. Na njoj trguju i Srbi, i Albanci, i Turci…
Svetislav Pržić (53), iz sela Mogila, putuje od pijace do pijace. Da bi došao do štrpačke sa tovarom paprika, morao je da prođe 50 kilometara kroz albanska naselja.
– I svaki put ista agonija! Sve se stisnem i mislim valjda me neće napasti, sem ovih paprika nemaju šta da mi uzmu, ali od ovih paprika moja žena Dosta i ja živimo. To nam je sve – kaže Svetislav.
Međutim, prodaja ne ide dobro.
– LJudi nemaju para. A, kada je džep prazan svaka cena je velika. Narod je tužan, po pogledu se vidi. Pare nikada ne izdrže do kraja meseca. Svi žele dobro da jedu, a novaca nema – priča on.
Na pijaci se tog dana zatekla i Sanija Krasnići (61), poreklom Užičanka. U vreme kada nikome nije bilo bitno, ko je ko, davne 1978. godine, udala se za Albanca iz Prizrena, gde i danas živi. Kaže da je njihova ljubav sve ove godine bila jača od sukoba na Kosmetu. Međutim, od ljubavi ne može da se živi, pa tako se Sanija svakog dana bori da na pijaci proda svoju robu i zaradi komad hleba.
– A, ne može. Eto, ceo dan sam ovde a ni pet evra nisam zaradila. Iz Prizrena svaki dan putujem i nosim po župskim pijacama, a eto ništa, niti za jednu koricu – priča ona.
U njenoj blizini i Veljko Miladinović (40), izbeglica iz Prizrena, koji sada živi na Brezovici prodaje svoju robu. Profesor je engleskog jezika, ali naravno bez posla. Za 8.500 dinara mesečno prodaje namirnice i kaže da su to odlične pare, s obzirom na situaciju. A tim parama hrani petočlanu porodicu. četvrtkom je u Štrpcu i Selami Morina (23), Turčin iz Prizrena. Prodaje opremu za automobile i od toga zarađuje za život. Iako su se u jednom trenutku našli i proterani i žitelji jednog grada, oni međusobno ne pričaju o sukobima i progonu Srba sa Kosmeta. Bitka se na tom polju možda nije završila, ali odavno je počeo jedan novi rat. Rat za parče suvog hleba, da napuni prazan želudac. Dobace samo jedno drugom: Komšija jel’ imaš sitno? Što sitnije? Jer na pijaci u Štrpcu se vraća svaka para kusura.
