Iako vodi život koji je daleko od umetničkog života njene sestre Dušanke, LJiljana Komnenić (31) je mnogo bliža sestrinoj želji da vek ne provede samo u inostranstvu, kao što je to sudbina većine ljudi iz srpske dijaspore. LJiljana nije pravi povratnik, ali ne odbacuje mogućnost da se ponovo nastani u rodnom Beogradu, tim pre što je među pola miliona stanovnika Vašingtona, u kojem živi, za verenika odabrala rođenog Dorćolca.
Za sada, ona svako leto provodi u matici. Posle odmora na plažama Portorika, Meksika i Kube, pronađe vremena i da „skokne“ do Crnogorskog primorja.
– U Americi sam još od 1994. godine, gde sam završila studije komunikologije i odnosa sa javnošću na Univerzitetu u Milvokiju, Viskonsin. Danas sam savetnik u velikoj konsultantskoj firmi, koja između ostalih, zastupa i američke privredne simbole, „Koka-kolu“ i „Krajsler“ – kaže LJiljana za „Vesti“.
Promene jačaju
LJiljana Komnenić je prvi posao pronašla kao predavač na Univerzitetu u Milvokiju, ali je neprestano tražila priliku da se preseli u veći grad, kako bi mogla da stvori plodniju karijeru.
– Baš kao u Srbiji, i u Americi postoji samo nekoliko velikih centara u kojima se može napredovati. Milvoki važi za provinciju u kojoj se ljudi „vrte u krug“. I pored oduševljenja što sam dobila priliku da se preselim u prestonicu SAD, osetila sam veliki strah od novog i nepoznatog, i žalost, jer ću morati da ostavim drage prijatelje, i počnem da živim potpuno sama. Ipak, takve promene prebivališta i posla ljudima donose i veliko samopouzdanje, čak i sigurnost, a toga u Srbiji nema – poredi LJiljana.
Poredeći život u Srbiji i dijaspori, ona razvejava uvrežene predstave o stručnjacima za odnose sa javnošću i savetnicima. Dok su ovi prvi u matici najčešće ljudi sa redovnim kancelarijskim vremenom i bez mnogo lične inicijative, a drugima se u javnosti često prebacuje da im je zanimanje nagrada za političku lojalnost, popularni „pi-arovi“ i savetnici u razvijenim zemljama su izuzetno važne karike u poslovnim lancima.
– Stručnjaci za odnose s javnošću uglavnom rade više od ostalih zaposlenih, jer su u njihovo radno vreme uključena brojna putovanja, večernji izlasci, poslovni ručkovi i večere, i mnogi drugi susreti. Kao savetnik u svojoj firmi, ja vodim računa o 110 klijenata. Malo spavam, jer radim od osam ujutru, a posao ne napuštam pre šest uveče. U rokovniku imam i obilaske klijenata širom Amerike. Lap-top i elektronska pošta su mi svakodnevni alat, a najvažnija je brzina u odlučivanju, naročito kada mi klijent iznese nove poslovne okolnosti, i zahteva rešenje u roku od pola sata- objašnjava LJiljana.
Iako je izuzetno zadovoljna svojim poslom, ona kaže da takav radni tempo i pritisak ne bi mogla da izdrži celog radnog veka, jer želi da odvoji vreme i za privatni život: odlazak u restorane i noćne klubove, dobre knjige, svoju baštu…
Ko su pravi prijatelji
Među razlozima za povratak u Srbiju vrlo često se čuje izraz „prava prijateljstva“, a to je velika zabluda, smatra LJiljana Komnenić.
– Kada dođem u Beograd, osećam se kao da sam ušla u starački dom. čak i moji vršnjaci neprestano pričaju o nevoljama i bolestima koje su ih snašle. U Srbiji ljudi ne umeju da saslušaju sagovornike, a daju sebi za pravo da opterećuju prijatelje ličnim problemima. često se i uvrede ako ih prijatelji ne pomažu. Moji prijatelji u Americi razgovaraju o planovima za život, tu smo da razmenimo iskustva, savete. Od njih nikada ne tražim pomoć jer ne želim da ih opterećujem svojim nevoljama. I pored toga, neki od njih su sami odlučili da mi se nađu pri ruci kada mi je bilo teško – objašnjava LJiljana.
– Napredovati u Americi znači dobiti posao gde je radno vreme stabilnije, rad lakši, a zarada veća od ove koju sada imam. Ukoliko pristanete na manju zaradu, to je pad u karijeri. A da bi vam se posao isplatio, morate da zarađujete tako dobro da možete da uštedite za najmanje šest meseci života, za slučaj da ostanete bez posla. Ipak, kada bude došlo vreme da osnujem porodicu, okrenula bih se predavanju na fakultetu, iako je taj posao mnogo slabije plaćen. Ali, samo pod uslovom da mi radno vreme bude dvadeset sati nedeljno, umesto sadašnjih šezdeset – kaže LJiljana.
Od svega toga, ona u Srbiji za sada vidi samo jednu prednost u poređenju sa radom u Americi, a to je više odmora i slobodnog vremena.
– Poslovi u Srbiji, ako su i dobro plaćeni, nisu stabilni, ili nema mogućnosti za napredovanje, a prihodi su slabi za život na kakav sam navikla. U Vašingtonu sam već sa 28 godina uspela da kupim stan na kredit, što je u Srbiji gotovo nezamislivo – kaže LJiljana, ali i priznaje i da je svojnovi dom sa baštom, u kome sada živi, mogla da priušti samo zajedno sa verenikom.
