Porodice stradalih Srba ogoreene skrivanjem istine o monstruoznim zloeinima nad civilima i osmoricom rezervista 1992. godine
– Kako da nam kosti najmilijih traži onaj ko ih skriva punih eetrnaset godina – ogoreene su porodice stradalih i nestalih sarajevskih Srba i užasnute imenovanjem Amora Mašoviaa za elana Komisije za istraživanje istine o stradanju Srba, Hrvata, Bošnjaka, Jevreja i ostalih u Sarajevu.
Samo pre dva meseca, Mašovia je rekao Staki Vukmanovia, u kabinetu premijera federalne vlade Ahmeta Hadžipašiaa, da joj ne može dati odgovor šta se desilo sa osam rezervista zarobljenih u Aerodromskom naselju, „jer nije vreme da javnost sazna“.
Ubijeni rezervisti
Na Dobrinji, u Aerodromskom naselju, zarobljeni a potom streljani rezervisti JNA bili su: Miladin Vukmanovia, ?or?e Bjelica, Nedeljko Vujieia, Stevo ?okanovia, Milivoje Lalovia, Vlajko Golubovia, Zoran Markovia i Dragomir ?evia.
Pre punih eetrnaest godina, 22. aprila 1992. godine, grupa od osam rezervista JNA krenula je, iz kasarne „Slaviša Vajner Eiea“ u Lukavici, da iz kruga Instituta za rehabilitaciju na Ilidži izvuku ranjene i mrtve koje su ga?ali snajperisti postavljeni unutar Instituta. Snajperisti su obueeni u bele mantile slobodno išetali iz Instituta, a zbog kvara gusenice transporter sa rezervistima zaustavio se u Aerodromskom naselju, pored kuaa familije Mujezinovia. Bez ispaljenog metka, žive, zarobili su ih pripadnici Teritorijalne odbrane, a puške rezervista ostale su u transporteru.
– Krajem maja 1992.godine, Marinko Milidrag i Vinko Elez, pokazali su mi faksimil koji su potpisali Jerko Doko i Hasan Efendia, a iz koga je jasno da naši najmiliji više nisu me?u živim – priea Staka Vukmanovia koja gotovo deceniju i po traga za kostima svog muža Miladina, da bi ih dostojanstveno sahranila i da bi njihova deca Jelena (25) i Darko( 20 ) mogli otiai ocu na grob i zapaliti mu sveau.
Krao lobanje
Televizija BHT1, pre nekoliko godina, objavila je šokantnu vest da je forezniear iz Tuzle, poreklom Peruanac, Hoze Pablo Baraber, radi privatnih nauenih istraživanja krao lobanje i vilice stradalih koje nije vraaao. Zbog ovog neeuvenog i vandalskog dela prijavila ga je njegova koleginica Talk Simons, forenziear iz SAD. I danas su ostala otvorena pitanja koliko dugo je to radio i gde su završile ukradene glave, me?u kojima je možda i glava Vojka Balotiaa.
Prema informacijama do kojih su došle porodice zarobljenih, a potom ubijenih vojnika, nakon zarobljavanja, vojnici su odvedeni u Dom policije, a odmah potom streljani u Velikom parku u centru grada. Sarajevom kruži priea da postoji video-snimak njihovog streljanja na kome se jasno vide lica njihovih ubica.
Porodice mueki ubijenih vojnika veruju da su neki, od danas visokih državnih funkcionera u Sarajevu, odgovorni za podmuklo streljanje njihovih najmilijih. Imena dvadeset trojice osumnjieenih navedena su i u krivienoj prijavi koju su porodice stradalih, 18. juna 2004. godine, podnele Kantonalnom tužilaštvu u Sarajevu.
– Pozvali su nas tek ove godine u maju radi davanja izjave. Ovo što nam rade skrivanjem istine, ravno je zloeinu koji su ueinili našim najdražim. Možete li zamisliti kako nam je živeti sa ovim bolom, na kakvim smo mukama vea eetrnaest godina – ogoreena je Vukmanoviaeva.
O sistematskom prikrivanju zloeina, njegovih poeinilaca, skrivanja kostiju stradalih Srba i opstrukcijama od strane istražnih organa u Federaciji svedoei priea Vojislava Vasiljeviaa koji vea punih pet godina traga za posmrtnim ostacima brata i majke njegove supruge Vojke.
Hranila zloeince
– U maju 1992.godine, ubili su mi majku Stanu LJuboja, staricu od osamdeset godina. Nismo našli nijedne njene kosti, a i ne znamo da li su je zapalili u kuai ili su je zveri raznele – kroz suze veli Dragica Grabovac, koja vea eetrnaest godina traga za ostacima svoje majke, starice koja je zloeince bezbroj puta nahranila.
Samo u jednom danu, u nevelikom mestu zverski je pobijeno petnaestero staraca od kojih je veaina zapaljena. U potpuno uništenim srpskim selima u okolini Trnova ostale su samo zidine zarasle u korov, a tragieni bilans je sto jedna civilna žrtva sa ovog podrueja.
Radio Kladanj je javio, 18. maja 1992. godine, da su „uhvaaena eetvorica eetnika“, Vojko i Vojislav Balotia, Dragan Remetia i Dragan Zoranovia. „Eetnici“ su bili nenaoružani civili koji su preseljavali prodavnicu prehrambenih artikala.
Prema sazanjima do kojih je tokom istrage došao Vojislav Vasiljevia, eetvorica mladiaa su odvedena u policijsku stanicu gde su i prenoaili.
– Došli smo do sazanja da su bili u privatnim logorima kojih je u Kladnju bilo mnogo. Pouzdano znam da su bili zatvoreni u magacinu Armije BiH, a zatim u Stuparima, u logoru koji se nalazio u školi. Odvodili su ih i na prisilni rad na aerodrom Dubrave kod Tuzle, a onda su odvedeni na lokalitet Muške vode gde su bili nekoliko dana – kazuje Vasiljevia.
Zarobljeni mladiai ubijeni su u oktobru 1992. godine, u veeernjim easovima, u dvorištu vikendice dr Bardule koja se nalazi na ulazu u selo Brateljeviai, saznao je Vasiljevia. Zloein je prikriven bacanjem njihovih tela u Berbersku peainu, odakle su ekshumirani 2001. godine, po nalogu kantonalnog tužioca iz Tuzle, Emira Ibrahimoviaa.
– Bratu moje supruge Vojku Balotiau nedostaje glava, vratni pršljenovi i kosti šaka i nogu. Rebra su mu bila polomljena, ruke vezane, a još ga nismo sahranili jer se moja supruga razbolela zbog svega što je zadesilo i ne bi mogla podneti da sahrani brata bez glave – jada se Vojislav, dok njegova supruga Vojka samo uzdiše.
Povratak na mesto zloeina
Svoje žrtve, nekadašnje komšije, i njihove preživele izgleda da ne poznaje ni Edo Godinjak, nekadašnji naeelnik policije Trnovo, pod eijom komandom je izvršen masakr nad srpskim starcima i staricama, pod eijom komandom su zatrte familije Tešanoviai, Šehovci, LJuboje, Popoviai, Cvjetiai. Kada je Godinjak završio krvavi pir u Trnovu, u kome je danas teško naai tragove života, preselio se u Pazaria odakle je komandovao zloeinima u logorima „Krupa“ i „Silos“. Zloeinac koji je aminovao ubijanje srpske nejaei, vratio se na mesto zloeina kao kandidat za naeelnika opštine Trnovo.
Dugo je skrivao istinu od nje, jer je osim brata izgubila i majku za eijim kostima i danas traga. Eak joj ni njena deca nisu mogla dati dovoljno snage da sve stoieki podnese, pa je od tuge je pala u postelju. Ne samo da nije mogla pronaai glavu svog brata, nego ni nekoliko kostiju svoje majke Radenke Balotia.
– Radenka je ubijena 20. avgusta 1992. godine, kada su u jutarnjim easovima napali njihovo selo Kula kod Kladnja, u kojem je živelo njih svega petoro. Jadnica je pomuzla kravu i ponela mleko u kuau kada su ih napali i poeeli paliti selo. Otac moje supruge, deda Živojin, doviknuo joj je da beži, a ona mu je ne sluteai zlo odgovorila: „Samo da ostavim mleko“ – priea Vojislav Vasiljevia.
Kuae i štale su gorele, pakao se spustio na zemlju, dželat je pucao u staricu, a potom je bacio u zapaljenu kuau. Starica je gorela, puzajuai je pokušala da se izvuee iz kuae, ali se na nju se obrušio zapaljen krov njihove kuae. Buktinja je gutala njeno telo, ostala je samo jedna butna kost i karlica, koje su tridesetak metara od kuae sahranili Mensur Klis, Obrad Andria i Radomir Pepia.
– Radomir Pepia mi je rekao da su na mesto gde su je ukopali stavili tri kamena od po pet kilograma. Uzalud smo prekopavali dvorište, nismo mogli pronaai nijednu njenu kost – ogoreen je Vasiljevia, kojem je poznato ime ubice njegove tašte, što je naveo u krivienoj prijavi koja se nalazi u Kantonalnom tužilaštvu u Tuzli.
– Tužilac Alma DŽeferovia mi kaže da ne može da u?e u trag ubici, a ja znam da on radi u jednoj kafani na Karauli. Mojoj supruzi je postavljala takva pitanja da sam morao reagovati i pitati je da li je to moja supruga optužena – opisuje mukotrpunu borbu da do?e do posmrtnih ostataka svoje tašte Vasiljevia i istiee da je njene kosti sakrio tadašnji komandant bataljona, koji je bio besan na svoje vojnike jer su sahranili ono što je ostalo od starice.
– Tukao ih je i šamarao zbog toga. Nažalost, Radomir Pepia se iselio u Francusku, pa ne može sve to da posvedoei, ali pozvao me jedan Bošnjak koji mi je rekao da je jedan Srbin prebacio njene kosti na Partizansko groblje u Kladnju , priea Vasiljevia, koji je potom kontaktirao i pomenutog Srbina koji nije želeo ništa da mu kaže, a i nije bio jedini koji o zloeinu nije hteo da progovori.
Eitavu prieu o stradanju najmilijih njegove supruge Vojke, Vojislavu je isprieao jedan Bošnjak, nekada najbolji prijatelj ubijenog Vojka Balotiaa. Pomenuti Bošnjak javio se Vasiljeviau pismom Crvenog krsta, još 1993.godine, a u pismu je napisao: „O Bati, ne znam ništa, ali ako saznam javiau vam. Kako je Živojin (otac Vojke i Vojka), neka mi se javi na kraju…“. Prieu je isprieao na kraju rata, ali kada je trabalo da je zvanieno potvrdi tužiocu Emiru Ibrahimoviau izjavio je da „Vojislava Vasiljeviaa ne poznaje“.
