HDZ se ne može transformisati u otvorenu demokratsku stranku, zato što on, između ostalog, i nije politička partija, njegovi tvorci su ga postavili kao „zajednicu“, arhaičnu kolektivnu svest. I nije sve u imenu, Šekspir bi rekao – ruža bi jednako mirisala i da se drugačije zove. HDZ je naprosto ostao veran izvornom plebiscitarnom instinktu, u neurozi sveobuhvatne narodne duše i kleptomanskim epizodama svojih lidera.
Sve to Pupovac zna. Stoga njegova izjava, prevedena s akademske sociolingvistike na nivo direktnog verbalizma, glasi: Hrvatski Srbi u političkom smislu dižu ruke od Hrvatske. Kakva će hrvatska država u budućnosti biti, liberalna ili hiperkonzervativna, sekularna ili klerikalna, evropski otvorena ili klaustrofobično nacionalna, njima je svejedno, neka se s tim dilemama ubuduće nose sami Hrvati.
To bi značilo da predstavnici srpske zajednice u fokusu drže samo jedan jedini cilj, a to je da od one snage koja je trenutno na vlasti izvuku što bolje političke uslove. Ništa dramatično – povratak izbeglica, regulisanje imovine, školovanje, zapošljavanje, penzije, subvencije za kulturu i slično; sve malo i sitno, a svakodnevno i neophodno.
Evropski trendovi su takvi, da će i najcrnje nacionalističke stranke na Balkanu, kad i ako dođu na vlast, morati da garantuju prava nacionalnih manjina. Sa isforsiranim iseljavanjem, sa bežanijom po regionu je gotovo, pa oni Srbi, koji bi sada napustili Hrvatsku, deluju na osnovu tragično krive procene – osim ako to nije da se zajedno sa Hrvatima upute u ekonomsku migraciju u Irsku ili Ameriku.
Izjava kako neka nova umivena nada udara takt u srcu HDZ-a konotira stav da su hrvatski Srbi konačno shvatili da su poražena strana u ratu, te da će podržati svaku većinsku opciju koja im nudi stabilan okvir garancija za opstanak, uz onoliko ekonomskog prosperiteta koliko je to moguće, a u zamenu za njihovo ignorisanje činjenice kakav tip države stranka na vlasti gradi.
„Podržavaćemo demokratski potencijal HDZ-a“ je poruka sledeće sadržine hrvatskim strankama: Radite s Hrvatima što vam je volja, pod uslovom da se dogovorimo šta nama nećete raditi.
Kako stoji stvar sa legitimitetom takve odluke, da li je ona moralna i, uzimajući u obzir blisku istorijsku i kulturnu povezanost Hrvata i Srba na ovim prostorima, je li ona tehnički uopšte ostvariva?
Netrpeljivi refleksi napaćenog naroda
Može li Milorad Pupovac, kao neformalni šef SDSS-a (formalno, on je jedan od potpredsednika Samostalne demokratske srpske stranke) i vođa Koordinacije Srpskog narodnog vijeća (SNV) doneti i sprovesti takvu dalekosežnu promenu strateškog pravca? Sme li on to, tako da ga se čuje i posluša, onako u maniru nekadašnjeg demokratskog centralizma?
Samo što je Pupovac najavio spuštanje (ili podizanje, kako ko vidi) ovdašnjih hrvatsko-srpskih odnosa na delatnu i praktičnu ravan, grupa regionalnih srpskih knezova iz Primorsko-goranske, Istarske, Slavonske i Karlovačke županije tražila je prijem kod srpskog premijera Vučića u Beogradu, da ga, kao predstavnici 40.000 ili 25 odsto „napaćenog naroda“ upoznaju sa trenutnom situacijom.
Istorijski i aktuelno Srbi u Hrvatskoj jesu napaćeni, i to bez navodnika, ali kad ih se njihovi međusobno posvađani predstavnici dohvate, onda su neki pravopisni zahvati neophodni.
Vođe Srpskog narodnog vijeća iz četiri spomenute županije (organizaciona struktura SNV-a sledi administrativnu podelu Republike Hrvatske) legitimišu se preko srpskog premijera ka javnosti u Srbiji, koja je njihova prava ciljna adresa i na čije simpatije ustvari računaju, kao predstavnici jedne četvrtine ovdašnjih Srba, onih koji ne priznaju legitimitet Pupovca, predstavnika preostale tri četvrtine. Sve po sistemu: Srbijo, pomagaj da se lakše svađamo među sobom, videćeš, matico zemljo, kako ćeš se i ti onda puno lakše svađati sa Hrvatima!
Kada je HDZ-ov ministar kulture Hasanbegović pre nekoliko meseci izgubio kontrolu nad svojim ideološkim opredeljenjima, tako da se više nije znalo gde ustaški revival završava u politici a počinje u subkulturi i obratno, Pupovac je izjavio da je u Hrvatskoj sada gore nego što je bilo pod Tuđmanom.
Predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta je požurio da izda saopštenje koje takvu procenu vidi ili kao glupost iz nehata, ili nehat iz obrazovanosti (tačna formulacija je bila da on „ne razume Pupovca“), jer je tamo uvek bilo jednako loše.
Ako je uvek bilo isto i jednako, o čemu onda razgovaramo? Onda Pupovcu treba oduzeti i tih tri četvrtine Srba, kazniti ga što kao političar ne vidi samo crno i belo, već se čovek trudi da uhvati nijanse, traži neka poluotvorena vrata da pokuca!
Definitivno – nije sve isto. Sve je na sreću puno bogatije različitim nijansama sive: Milanović je nesocijalizovani narcis sa problemom kućnog vaspitanja, a ne nacionalista; dok je Hasanbegović u ophođenju vrlo fin i uglađen, a u delovanju „bloody“ rasista. Tuđman je bio narcistički osvetnik, ali nije bio rasista u biološkom smislu kao Šušak ili kriminalni sociopata kao Glavaš. Sa Tuđmanom se svojevremeno moglo razgovarati, u čitavom njegovom nastupu svrgnutog generala postojala je dugo samo jedna konstanta – neophodnost srpsko-hrvatske nagodbe, nova, moderna varijanta dogovora Cvetković-Maček iz 1939. Zato je on u svojoj „zajednici“ skupljao sve, „od udbaša pa do ustaša“ kako Zdravko Tomac kaže u dokumentarnoj emisiji „Jugoslovenske tajne službe“ koja se trenutno vrti na Hrvatskoj televiziji – time je popravljao svoju pregovaračku poziciju prema Beogradu.
U leto devedesete me je urednik NIN-a nazvao iz Beograda – ako mu sad spomenem ime, moraću jedno mesec dana na psihoterapiju – i tražio tekst u kome bi se „skupili dokazi“ da Tuđman namerava novu srpsko-hrvatsku nagodbu, praktično asimetričnu federaciju, a mi kao lukavo njemu iza leđa raskrinkavamo njegove prave namere! Tuđman je u to vreme i verbalno i neverbalno, i javno i tajno, formalno i neformalno tražio nagodbu s Beogradom, „dil“ koji bi Srbiju i Hrvatsku u efektu pretvorio u konsenzualne vladare nad narodima Titove Jugoslavije. Ovde probuđena politička moć, tamo novi društveni ugovor, između mrtav Tito – šta ćeš tu dokazivati? Da je završen Hladni rat?
Nagodba dve najveće nacije – da li bi to bilo podlo prema ostalim članicama višenacionalne države Jugoslavije? Verovatno, ali ni Titovi komunisti nisu zemlju federalizovali po moralnim načelima, varali su na izborima, oteli je od Kraljevine, pobili ljude, oduzeli imovinu, šta sve ne. Prvi čin stvaranja jedne države je uvek u aktu nasilja, demokratija dolazi kasnije, ako uopšte dođe. Srbi su svoju srednjovekovnu državu izgubili u aktu nasilja od Turaka, a povratili je u aktu nasilja nad Turcima. Hrvati su svoju državu mogli da utemelje samo u aktu nasilja nad Srbima, nakon što su im Srbi sa svih strana pomogli da u aktu nasilja iz Hrvatske proteraju i Austrijance, i Mađare i Italijane.
Istorijski gledano, između Hrvata i samostalne hrvatske države su osamdesetih godina stajali još samo Srbi. Prva prilika koja im se pruži, prva greška iz Beograda, i Zagreb će dovršiti istorijski projekt osamostaljenja. Milošević im je pružio tu priliku.
Predstavnik hrvatske vojne kontraobaveštajne službe kojeg sam bez vlastite inicijative upoznala 1992. godine rekao je da „kakav Ban Jelačić, mi Hrvati trebamo podići spomenik Miloševiću nasred Jelačić-placa! Da ne bi njega, ostadosmo mi golog d….a na snjegu“. Dokazivati Miloševiću danas „genocidne namere“ je stvarno zastarelo, njegov politički greh leži na drugom planu – provocirao je rat, a kad je počeo, nije ga vodio. Nema istorijske vode koja ga može oprati od te odgovornosti.
Poenta: Onda se sa Tuđmanom moglo razgovarati o opstanku kakve-takve Jugoslavije, danas se sa predstavnicima hrvatske države može samo pregovarati o kakvom-takvom opstanku srpske manjine. Te pregovore mogu, po formalnoj političkoj proceduri voditi samo politički predstavnici hrvatskih Srba, najbolje jednim glasom, uz moralnu podršku Beograda.
Ako Pupovac nije taj jedan glas, neka ga „baza“ smeni. Ako ne mogu da ga smene, neka formalno prihvate njegovu legitimnost, a privatno nastave da ga ogovaraju zbog „etnobiznisa“. Samo daj, nije ni on iz raja izašao. Ali ne može se praviti politika na premisama „napaćenog naroda“. Tuga, bol su privatne činjenice, politika ne, ona je za generacije koje dolaze, a ne za one koji raspeti ličnom nesrećom stoje na branicima istorije.
„Rad, štednja, čestitost“ pod buldožerom 1946.
Na pitanje šta misli o Linti koji se kao „middle managment“ samovoljno ubacio između državnih organa Srbije i Hrvatske s jedne i razjedinjenih političkih predstavnika hrvatskih Srba s druge strane, Nikola Lunić iz Srpskog privrednog društva „Privrednik“ u Zagrebu odgovara sa „lako je njemu da to govori“.
Lunić je miran i staložen karakter, čovek koji je pronašao svoju misiju u oživljavanju jednog istorijskog projekta. On se neće zatrčati da kaže „Linta govori gluposti“, ili „sto posto je u pravu“, čak ne ni „lako je njemu“.
„Lako je njemu/njoj da to govori“ je krilatica zapisana na svim zastavama Srba u Hrvatskoj, od onog momenta kada je od 80-ih godina devetnaestog veka razvojačena Vojna krajina a Srbi ratnici carskim dekretom prebačeni u civilni život. Ili sedi ovde i govori, ili idi i bavi se svojim divnim novim životom u Matici!
Istorija bi nas odvela daleko, zato ovde samo najkraće crte: Od 1867. Hrvatska prelazi iz austrijskih u ugarske ruke, a od osamdesetih godina, integracijom Vojne granice postaje Banska Hrvatska. Ni Beč, ni Pešta nemaju tada više potrebe za Vojnom granicom, zato što u međuvremenu postoji država Srbija koja je dobar deo Balkana oslobodila od turske vlasti.
Ali, gle sad nevolje, ratnici iz habsburške Sparte nisu nikad radili ništa drugo – oni su ratovali i ginuli, njihove porodice obrađivale zemlju; sirotinja, jad i umiranje gde god se pogleda. Nije ni Hrvatima bilo puno bolje, ali, kakva je to uteha! Jedan čovek s vizijom se tada prihvatio posla da od ratnika i seljaka kroz intenzivni ekonomski i obrazovni inžinjering stvori sloj zanatlija, trgovaca i bankara, ukratko, gazda.
I sam potomak Krajišnika-ratnika iz okoline Karlovca, Vladimir Matijević (1854-1929) je uz podršku oca („nema ništa od soldačije!“) najpre završio gimnaziju u Karlovcu, koju je u isto vreme pohađao i dve godine mlađi Nikola Tesla; onda trgovačku školu u Zagrebu, pa studije na trgovačkoj akademiji u Beču, da bi po povratku napravio impresivnu karijeru i postao jedan od najbogatijih ljudi u Zagrebu. Godine 1895. je osnovao Srpsku banku (sa njim i Jovan Medaković, podban Jovan barun Živković, Svetislav Šumanović…), 1897. privredno društvo „Privrednik“, 1898. Savez srpskih zemljoradničkih zadruga u Austrougarskoj (zemljoradničke zadruge + kreditno-štedne zadruge + Centralna kasa srpskih privrednih zadruga).
„Privrednik“ je skupljao i stipendirao decu sa sela (do zabrane „Privrednika“ 1946. iškolovano je na taj način skoro 40.000 dece), Savez zadruga ih je slao u zanatske radnje i manufakture po Monarhiji, a čitav projekt su finansijski pratili stručnjaci Srpske banke, organizovane po nemačkom Rajfajzen uzoru. Srpska banka, do 1914. jedna od najjačih novčanih institucija Hrvatske, bila je funkcionalno angažovana na dva plana: finansijski kao banka spoljne trgovine Kraljevine Srbije, društveno kao pogon za produkciju srpske građanske elite u Hrvatskoj.
Matijevićev krug oko Srpske samostalne stranke i Srpske banke sprovodio je akumulaciju i koncentraciju kapitala dosledno, grubo i vizionarski u kontekstu ekskluzivnog nacionalnog obrasca. Muška deca su se slala kod svih poslovnih mentora koji su ih mogli nečemu naučiti, ženska samo u srpske porodice. Za svaki slučaj – ako podbaci ekonomski i finansijski inžinjering, tu je genetski! Propagandni slogan je bio „svoj svome“ (HDZ će 89-90 vrbovati sa sloganom „svoj na svome“), a jedna od „deset božjih zapovedi“ objavljenih u listu „Privrednik“ 1905. „svoj novac podaj samo Srbinu u ruke . Kupuj samo kod Srbina trgovca i naručuj samo kod Srbina zanatlije (HDZ 90-te: „hrvatska lisnica u hrvatskom džepu“).
Važno je reći da su sve nacionalne zajednice u poslednjim godinama Austrougarske monarhije bile organizovane na način nacionalnog ekskluzivizma. Matijević je u tom smislu samo bio dete svog vremena. Carstvo koje je prespavalo modernizaciju se raspadalo, a njegovi manjinski narodi – Česi, Slovenci, Hrvati, Srbi – su trčali da zauzmu što bolje startne pozicije.
Koliko je čitava Hrvatska bila u slepom uglu i Austrijanaca i Mađara, dobro govori podatak da je osnovni kapital i depozit u novčanim zavodima Banske Hrvatske iznosio nepunih pet odsto u odnosu na finansijski kapital čitave Ugarske (podatak: Nives Rumenjak u Antologiji srpskog „Privrednika“ iz 2009).
Matijevića su zanimali samo Srbi, ticala ga se jedino srpska društvena emancipacija, dok je na Hrvate gledao optrilike kao Vuk („da je Šokce nagovoriti da su Srbi“). Njegovo političko nasleđe je danas samo deo istorijskog konteksta raspada Habsburške monarhije kroz sudar ekskluzivnih nacionalnih preporoda. Ono je, međutim, živo društveno i ekonomski kroz 1993. obnovljeno društvo „Privrednik“, na svojoj staroj adresi, u Preradovićevoj 18. Novi „Privrednik“ se vratio svojoj osnovnoj funkciji, pa godišnje stipendira 20-30 učenika i studenata srpske nacionalnosti slabijeg materijalnog stanja.
Čitava ova priča o Srpskom privrednom društvu „Privrednik“ je ustvari tu da bi se odgovorilo na pitanje s početka teksta, da li je od Pupovca moralno kada „diže ruke“ od karaktera hrvatske države, ili od svojih ambicija da bude „hrvatski političar“, prihvatljiv ne samo za srpske, već i za neke hrvatske glasače.
Više nije Pribićević, sad je Matijević. Više ne ide na velike, već na male ciljeve. Jednu stvar prepoznaje istorijski: Srbi Austrougarske monarhije bili su u vreme Matijevića, i do danas tako ostali, podeljeni na brojne političke stranke i frakcije, uvek u svađi jedni s drugima, „do te mere ostrašćeni partijskom borbom, da su zanemarivali opšte nacionalne, a posebno privredne interese, zalažući se za njih samo deklarativno“ (Nives Rumenjak). Nikola Lunić, današnji šef obnovljenog „Privrednika“ s rezignacijom kaže da „Srbi izgleda imaju još manje kolektivnog osećaja od Hrvata“.
Matijevićev model stvaranja nacionalnog identiteta kroz ekonomsko konsolidovanje („rad, štednja, čestitost“) je kao kontrarevolucionarna „moralka“ ostao pregažen komunističkim buldožerom bratstva i jedinstva 1946.
Konzervativna ideološka linija „Privrednika“ (akumulacija + koncentracija kapitala + obrazovanje + Crkva) na tom se mestu prekida i postaje komunistička ideološka linija hrvatskih Srba iz partijskih komiteta Banije, Like, Korduna i Slavonije. Odatle počinje priča o Srbima kao „natural born communists“, a gasi se ona o Srbima kao sposobnim kapitalistima jevrejskog tipa zajedništva.
Odatle do Ustava iz 1974. bio je samo jedan korak.
Hrvatski Srbi u vizuelnom kodu
Matijević je transformisao selo, od potomaka ratnika i seljaka bukvalno kao od gline pravio zanatlije, trgovce i bankare. Ali samu srpsku inteligenciju nije morao da „štancuje“, ona je već bila prisutna po gradovima Banske Hrvatske. Pravnici, profesori, umetnici i novinari bili su prošarani u urbanom tkivu Zagreba, zajedno sa Hrvatima, Nemcima, Česima i Mađarima.
To istorijsko sećanje na specifičan identitet, stvoren u mešavini kulture i jezika (hrvatske) i nacije i religije (srpske) prepoznaje se i danas u habitusu („odraz“ društva u pojedincu) svakog srpskog intelektualca. Taj je habitus kompleksan i slojevit, zato ovde samo o onom što prvo upada u oči: Strah, često narastao do rezignacije, da će bez obzira šta učinio, uvek biti krivo shvaćen. To je karma srpskog intelektualca u Hrvatskoj, poruka „mene niko ne razume“, koja se prenosi govorom tela.
Srpski intelektualac je duplo kodiran, kao postmoderna arhitektura, da upotrebimo ovde jednu sintagmu teoretičara Čarsa Dženksa. Kao što takva arhitektura mora da zadovolji pripadnike „višeg“ i „nižeg“ ukusa, elite i plebsa, tako je srpski intelektualac različito kodiran prema Beogradu i Zagrebu, prema javnosti tamo i ovde.
Srbi iz Srbije, još ako su „metropolitanski“ iz Beograda, misle veliko, ostalo im od Dušana Silnog. Od vremena kad su Turci Osmanlije zamoljeni da počnu da se pakuju 1830, Srbija je sve do 1991. živela u pobedničkom, skupo plaćenom obrascu. Srbi iz Hrvatske, naprotiv, misle malo, prizemljeno, protestantski trezveno, uostalom kao i Hrvati, dok ih Tuđman s HDZ-om nije naterao da se presele u monumentalne mustre.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, srpska inteligencija se našla u sudaru ličnih preferenci. S jedne strane, većina nije imala nikakvih problema s time da kaže – srpska nacija je samo jedan sloj našeg identiteta, čak ne ni najvažniji, mi nismo najsretniji sa osamostaljenjem Hrvatske, ali prihvatamo većinsku odluku. E da, ali to nije bilo dovoljno! Priznanje „računajte me u političkog Hrvata i pustite me na miru“ podrazumevalo je vrednosnu neutralnost prema hrvatskoj državi, emotivnu hladnoću prema „tisućljetnjim težnjama“ Hrvata. U situaciji u kojoj su i Hrvati stalno pod presijom morali dokazivati „koliko ljube domovinu“, srpska rezervisanost je upadala u oči. Od njih se očekivala euforija. Ali kada bi se neki srpski intelektualci euforično deklarisali kao Hrvati, onda je to bilo previše! Tugaljivo! Onda bi Hrvatima za stolom bilo užasno neugodno zbog tuđeg poniženja. Znali su da izgovoreno nije istina, a znali su iz vlastitog iskustva, jer i većina njih ne „ljubi“ apstraktnu domovinu, već neku ženu ili muškarca, decu, širu porodicu, prijatelje, poznatu ulicu ili kuću na moru.
Komunikacija sa Srbima iz Srbije se odvijala i odvija jednako teško. Srpska javnost prevashodno doživljava Srbe iz Hrvatske u predstavama apstraktne borbe i bitke, istorijskog ratništva, „soldačije“ rekao bi Matijević, retko, gotovo nikako u mirnodopskim terminima. Kao da ih uvek vide u obračunu s Hrvatima, kao da im je sudbina da se u Srbiju vrate po spartanskom običaju, ili sa štitom ili na njemu. Srpski intelektualac oseća u kostima, da od „metropolitanskih“ Srba uvek može dobiti pomoć da se iseli iz Hrvatske; ako mora i drugačije ne ide. Ali on bi radije dobio pomoć da ostane! Srpska javnost očekuje od njih snažnu emotivnu deklaraciju nacionalne pripadnosti, neki njih to i mogu, ne svi – ali onda samo pogoršavaju situaciju onima koji su ostali, a koje Hrvati sada, zbog dokazano kolebljivog kulturnog identiteta, gledaju s još većim nepoverenjem.
To je to kad Lunić kaže „lako je njemu da to govori!“. I zato je odgovor na treće pitanje, da li je Pupovcu moguće da u tehnikom smislu digne ruke od Hrvatske odrečno – ne, ne može. Previše su sudbine Hrvata i Srba na ovim prostorima isprepletene, nema druge nego ponovo razgovarati.
Kad su zagrebački Srbi ovde već upoređeni sa postmodernom arhitekturom, red je da završim alegoriju. Kao prvo, Lunić me je ispravio, nema ih 40.000 kako sam napisala u prošlom tekstu, toliko ih je bilo pre rata. Sada u Zagrebu živi još samo 18.000 deklarisanih Srba, eventualno još desetak hiljada onih koji ćute („mene niko ne razume“).
Zagreb je grad koji se prostire između tri semantička centra: Markov trg i Gornji grad konotiraju politiku, Jelačić-plac i Ilica socijalitet, Trg maršala Tita kulturu. To su tri urbana markera, simboli kolektivnog sećanja.
Na Titovom trgu – o čijoj promeni imena se stalno razgovara, ali se niko ne usuđuje da to i ostvari – stoje nacionalni teatar (napravio ga Kuen), sveučilište (napravili ga jezuiti; ispred stoji kopija Meštrovićeve „Povijesti Hrvata“, original je na Dedinju), Muzej za umjetnost i obrt (Herman Bole, omiljeni arhitekta Karađorđevića); sve zgrade iz 19 veka.
Od pre dve godine, pridružila im se moderna zgrada Muzičke akademije arhitekte Milana Šosterića, staklo i brut-beton. Ovde je važna dekoracija ispred, izvedena u stilu francuske revolucionarne arhitekture s početka 19 veka, poznate kao arhitektura „parlante“ ona koja „govori“: Kugla, prazni prozori u kolosalnom redu i nahereni obelisk.
Kugla je mirovanje i savršenstvo; prazni prozori su groblje, spokoj mrtvih; obelisk je pobeda, trijumf. Zagrebački obelisk je iskrivljen, on se ruši. U njegovom statički nemogućem položaju očitava se svest o „otetoj državi“, etički iskrivljenoj perspektivi stvaranja samostalne Hrvatske.
To, naravno, ne treba preuveličavati: svaka država se osniva u prvobitnom aktu nasilja. Naherenost trijumfalnog stuba nije priznanje Beogradu i Srbiji, da je Hrvatima žao što su napustili Jugoslaviju, da se zbog toga kaju. Ne, to je samo nešto što Zagreb odaje o samom sebi, da zna, da poseduje svest o tipu istorijskog procesa u kom je država zarađena.
Nešto je krivo u Državi Hrvatskoj – trijumfalni obelisk na Titovom trgu.
